Srbija se nalazi na nekoj vrsti dvostrukog početka. S jedne strane, različite javne politike su nedovoljno urodnjene (Antonijević, 2018) a, s druge strane, muškarci su nedovoljno vidljivi kao urodnjeni građani, urodnjene individue. Generalno, ne postoji ni dovoljno znanja, ni dovoljno razvijena svest, niti postoji razvijena kultura donošenja odluka koja bi uzimala u obzir efekte različitih javnih politika po različite segmente društva, pa i različite rodove, odnosno muškarce i žene. Zahvaljujući ženskom pokretu i ženskim studijama postoji već artikulisan određen nivo znanja kada je reč o ženskom delu populacije i on se može upotrebiti u državnom planiranju razvoja, i uključiti u određene strategije. S druge strane, činjenica da su muškarci urodnjeni, te da njih takođe različite javne politike mogu pogađati na način koji je različit od onoga kada je reč o ženama, ostaje skrajnuta. Rodnost se dominantno shvata, pa i samo urodnjavanje (gender mainstreaming) kao nešto što, pre svega, omogućuje da žene budu vidljive i osnažene. Ali, u celini uzev, Srbija je tek na početku percipiranja rodnosti kao bitne socijalne kategorije koja oblikuje u velikoj meri i živote žena i živote muškaraca. „Rodno slepilo“ proizvodi tzv. univerzalnog građanina, koji je pre svega muškarac, ali muškarac koji nije predstavnik roda, već apstraktnog građanina. Muškarac koji je urodnjen, kao i žena, ostaje izvan domašaja ovako shvaćenih javnih politika. Jedino osvešćivanje muškaraca o njihovoj urodnjenosti može da omogući da u sledećem koraku dođe do boljeg sagledavanja potreba muškaraca kao ravnopravnih, ali ne i nadređenih, članova društva.

Kada je reč o statističkim pokazateljima o rodnim nejednakostima, svakako je za Srbiju najvažniji Indeks rodne ravnopravnosti (IRR, 2016). Indeks se odnosi podjednako i na žene i na muškarce, jer iz njihovog različitog društvenog položaja proizilaze nejednakosti, koje se mere ovim indeksom. Zato se ni u kom slučaju ne radi „samo“ o indeksu koji je relevantan za žene, ali ne i za muškarce. Ili, drugačije rečeno, može se pretpostaviti da indeks meri odstupanje od onog što bi bilo optimalno, a to je puna ravnopravnost žena i muškaraca, koja bi označavala „win-win“ poziciju i za jedne i za druge.

Indeks je razvio Evropski institut za rodnu ravnopravnost za zemlje koje su članice EU (28) u cilju podrške rodnim politikama. Prvi rezultati, 2013. godine, pokazali su da je EU tek na oko pola puta do dostizanja ravnopravnosti. U Srbiji je Indeks rodne ravnopravnosti prvi put objavljen 2016. godine (autorka Marija Babović).^[1] Indeks obuhvata šest domena: znanje, rad, novac, zdravlje, vreme i moć, kao i dva poddomena: nasilje i unakrsne nejednakosti. Domeni su bliže određeni poddomenima:

1. domen znanja (obrazovna dostignuća; podela; doživotno učenje),
2. domen rada (poddomeni: učešće, podela i kvalitet rada),
3. domen novca (poddomeni: finansijski resursi, ekonomska situacija),
4. domen zdravlja (status; ponašanje; pristup),
5. domen vremena (ekonomske aktivnosti; briga o domaćinstvu; društvene aktivnosti),
6. domen moći (politička moć; društvena moć; ekonomska moć),
7. unakrsne nejednakosti (starost; državljanstvo; invaliditet; etnička pripadnost; bračno stanje; religija; seksualna orijentacija),
8. nasilje (direktno nasilje; indirektno nasilje) (IRR, 2016:15).

Indeks rodne ravnopravnosti meri rodni jaz u različitim domenima. Zato je dobar rezultat onaj koji je približen rezultatu od 100%, koji bi podrazumevao potpuno uklonjene rodne nejednakosti. On je zasnovan na pojednostavljenoj definiciji rodne ravnopravnosti kao „jednakog udela u imovini, jednakog dostojanstva i integriteta između žena i muškaraca”.

Indeks rodne ravnopravnosti za Srbiju je izračunat za 2014. godinu. Veličina IRR u Srbiji je 40,6%, dok za zemlje članice EU on iznosi 52,9%. Najveći uspeh je ostvaren u domenu moći, što je u velikoj meri, ali ne isključivo, posledica uvođenja kvota za političku participaciju.^[2] Najveće zaostajanje je u domenu rada i novca. Indeks rodne ravnopravnosti u domenu rada za Srbiju iznosi 38,2, a za EU – 61,9. U domenu novca u Srbiji je indeks iznosio 39,2, a u EU 67,8. Izrazita nejednakost je registrovana upravo u domenu prihoda, gde je Srbija ostvarila tek 26,6 % od idealnih 100% jednakosti, što znači da je pređeno manje od ¹/₃ puta ka jednakosti. Srbija ima drugi najniži rezultat u poređenju sa svim članicama EU. U domenu znanja razlike su izražene u izboru obrazovnih profila, pri čemu su žene još uvek izrazito više zastupljene u oblasti društvenih nauka. Indeks je naročito nizak u oblasti celoživotnog učenja, koje je i kao ideja, ali i kao praksa, u Srbiji još uvek veoma retko zastupljeno. Kada je reč o domenu vremena, Srbija ima indeks 31,2 a za EU, je 37,6. Domen moći je jedini domen u kojem Srbija ima bolje rezultate od EU, i to zbog indeksa ekonomske moći. Indeks u celini za Srbiju iznosi 43,0, a za EU 39,7. Indeks političke moći za Srbiju iznosi 43,0, za EU – 49,8, a ekonomske moći za Srbiju 43,1 a za EU 31,7 (IRR, 2016:64). Dobra rangiranost Srbije može se protumačiti pre svega povoljnim efektima uvođenja zakonskih kvota, kada je reč o zastupljenosti žena u zakonodavnim telima (Republička i pokrajinska supština). Ipak, s druge strane, muškarci su u čak 85% slučajeva članovi odbora u najvećim kompanijama, i u 70% slučajeva su članovi Narodne banke. (Izvor: IRR, 2016:67). Domen zdravlja ima najvišu vrednost i u Srbiji i u EU, što značu, ujedno, da je u ovoj oblasti i najmanja razlika u tretmanu muškaraca i žena. Poddomeni zdravlja su status (meren sopstvenom percepcijom zdravlja, očekivanim trajanjem života i brojem godina zdravog života), kao i pristup (meren neispunjenim medicinskim i stomatološkim uslugama). Za Srbiju je ukupni rezultat za zdravlje bio 82,9, a za EU – 90,0. U oblasti poddomena, za Srbju zdravstveni status 81,1, a za EU 86,4. A za pristup zdravstvenoj zaštiti iznosio je 84,9 za Srbiju i 93,8 za EU. (IRR, 2016:71). Muškarci češće od žena svoje zdravlje ocenjuju kao dobro ili veoma dobro (81,6% naspram 53,4% ‒ ovo važi za 16 i više godina starosti) (IRR, 2016:73).

IRR daje opšti pregled rodnih nejednakosti na državnom nivou, pre svega putem korišćenja rodno senzitivne statistike. Iako on ukazuje na još uvek dominatno privilegovan položaj muškaraca u društvu Srbije, on ne omogućuje dublje razumevanje problema sa kojima su sami muškarci suočeni u svojim životima, upravo kao urodnjeni pojedinci (na primer, činjenice da su muškarci i sami žrtve nasilja od strane drugih muškaraca, ili da doživljavaju društveni pritisak da budu „izdržavaoci porodice“, ili da dokazuju svoju „muškost“ preko nasilja, nezdravih životnih stilova ili zastupanjem ekstremnih ideologija). Ali čak i na nivou same rodno senzitivne statistike nije jednostavno otkloniti dve vrste pristrasnosti: s jedne strane androcentričnost pogleda na svet, a s druge strane, „nevidljivost“ muškaraca. Suština pardoksa je u tome što androcentrična inercija može činiti i same muškarce nevidljivima. Avlijaš navodi primer iz ARS, gde je kao razlog za neaktivnost bilo navedeno „služenje vojnog roka“, ali ne i „briga o deci“. Međutim, u istraživanju o korišćenju vremena (2010/2011) ovi nedostaci su prevaziđeni (Avlijaš, 2009). Drugi primer androcentrične inercije je poistovećivanje operativnog pojma „starešina domaćinstva” sa funkcionalnim „starešinom”, i time ojačavanje rodnih stereotipa, prilikom sakupljanja podataka u popisima stanovništva. Ova vrsta problema, odnosno pristrasnosti, verovatno će u dogledno vreme biti otklonjena. Drugu vrstu pristrasnosti predstavlja samo tumačenje podataka, kao što je na primer u publikaciji „Žene i muškarci u Srbiji”, gde se rodna perspektiva najčešće svodi na žensku perspektivu, čime se reprodukuje nevidljivost urodnjenosti muškaraca. Rodno senzitivna statistika, kada je reč o muškarcima, treba da se razvija u pravcu koji bi omogućio njeno uspešno korišćenje u javnim politikama.

Kada je reč o konkretnom uvođenju muškaraca u rodne politike, onda se radi o nekoliko oblasti. U „Nacionalnoj strategiji za rodnu ravnopravnost za period od 2016. do 2020. god. sa akcionim planom za period od 2016. do 2018” za sprovođenje strategije za rodnu ravnopravnost muškarci su eksplicitno uključeni u cilj koji se odnosi na „ravnopravno učešće žena i muškaraca u roditeljstvu i ekonomiji staranja“, pri čemu se kao pokazatelji uzimaju: vreme provedeno u neplaćenom poslu, vreme utrošeno na brigu o deci. Takođe, ovaj plan predviđa i povećanje korišćenja roditeljskog odsustva od strane očeva i organizovanje kampanja za promociju očinstva i uloge muškaraca u roditeljstvu. Muškarci su eksplicitno uključeni i kada je reč o reproduktivnom zdravlju, seksualnom obrazovanju i odgovornom seksualnom ponašanju. Naglasak je na podizanju svesti i informisanosti devojaka i mladića o seksualnom obrazovanju i očuvanju reproduktivnog zdravlja. Predviđa se uvođenje sadržaja o reproduktivnom zdravlju i seksualnom obrazovanju, uključujući i pitanja rodnih odnosa, rodnih uloga i odgovornog seksualnog ponašanja, kao obaveznih u programima osnovnih i srednjih škola.

Postojeći Zakon o ravnopravnosti polova, kao i postojeći Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ne pominju eksplicitno muškarce i žene, već govore o „licima“ ili „licu“. Ono što se događa u javnom diskursu, kada je reč o ovim zakonima, jeste učitavanje „antimuškog“ ili „proženskog“ tumačenja, zato što su oni povezani sa promenom patrijarhalnih obrazaca i usled toga različito pogađaju žene i muškarce. Trenutno je u javnoj debati Nacrt novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Iako se, opet, javnost uglavnom opredeljuje „za“ i „protiv“ daljeg jačanja rodne ravnopravnosti, pa se tako stiče utisak da je ona polarizovana, složena pitanja u koja zadire ova debata i njena politička dimenzija su izvan dometa ovog kratkog pregleda.

Opšti zaključak koji se nameće je da je integrisanje muške perspektive sa stanovišta rodne ravnopravnosti, a ne jačanja patrijarhalnih vrednosti, u ovom trenutku u Srbiji tek na početku. Da bi taj proces bio uspešan u budućnosti, neophodna je akumulacija znanja putem istraživanja i kvalitetne rodno senzitivne statistike.

[1] U najvećem delu ovaj indeks za Srbiju se računa na osnovu iste vrste podataka kao što je to slučaj i sa drugim zemljama u EU, mada sledećih godina treba da dođe do daljeg usklađivanja sistema prikupljanja i obrade podataka.

[2] Realno opadanje moći različitih institucija i partijski monopol u postavljanju kadrova je svakako jedno od valjanih objašnjenja za lakši „ulazak” žena u polje politike. Pripadnost ženskom rodu može čak predstavljati i prednost u smislu lojalnosti i nespremnosti na pobunu.