Kada je reč o nasilju u roditeljskoj porodici, najčešći odgovori su „nikada“ i kod muškaraca i kod žena. Ipak, učestalost odgovora „nikada“ ostavlja dovoljno prostora za prisustvo porodičnog nasilja. U ¼ porodica i žena i muškaraca deca su svedočila nasilju koje je nad njihovom majkom vršio otac ili partner, i to fizičkom nasilju. Posmatrano po starosti, podaci pokazuju da su mlađi muškarci uglavnom ređe bili u situaciji da budu svedoci u slučaju fizičkog nasilja nad majkom, nego što je to bio slučaj sa starijim generacijama. Nešto manje od ¹/₁₀ dečaka je bilo izloženo neželjenim dodirima po genitalijama ili stražnjici, dok su devojčice ovakvim situacijama bile izložene češće. Oko ¹/₁₀ ispitanika je bila pod pretnjom naterana na seksualne odnose.
Dečaci su bili žrtve fizičkog kažnjavanja u školi čak u ¼ slučajeva. Kod kuće je fizičko kažnjavanje bilo i češće. Zanimljivo je, međutim, da su devojčice bile manje fizički kažnjavane u školi, a više kod kuće, dok je kod dečaka bilo obrnuto. Podaci pokazuju da je materijalna deprivacija bila više raširena od fizičkog nasilja, pri čemu su dečaci bili žrtve fizičkog kažnjavanja u školi čak u ¼ slučajeva. Kod kuće je fizičko kažnjavanje bilo čak i češće. Podaci pokazuju da je materijalna deprivacija bila više raširena od fizičkog nasilja, pri čemu samo 61,9% muških ispitanika i 64,8% ženskih izjavljuje da nikada nisu živeli u velikom siromaštvu.
Fizičko kažnjavanje u školi opada sa starošću ispitanika. Tako, 84,6% muškaraca najmlađe starosti nikada nije bilo kažnjavano, nasuprot 63,1% muškaraca najveće starosti. Slična veza se uočava i kod fizičkog kažnjavanja u kući. Nikada nije kažnjavano 69,1% najmlađih i samo 49,6% najstarijih ispitanika. „Kaišem ili štapom“ kod kuće nije tučeno 73,1% najmlađih muškaraca, i 46,2% najstarijih. Slično je i sa siromaštvom.
Posmatrano po starosti, podaci pokazuju da su mlađi muškarci uglavnom ređe bili u situaciji da budu svedoci u slučaju fizičkog nasilja nad majkom, nego što je to bio slučaj sa starijim generacijama. Ova pravilnost je čak i više izražena kod žena. To može voditi zaključku da je nasilje u porodici ipak bilo raširenije u starijim generacijama, nego u mlađim, ali da je danas povećana njegova vidljivost, zbog čega se može dobiti iskrivljena slika. Posmatrano po obrazovanju, pravilnost se opet uočava u očekivanom pravcu. Naime, obrazovaniji ispitanici su ređe bili svedoci nasilja nad majkom.
S druge strane, sama škola je bila mesto koje je po mnogo čemu bilo manje sigurno i bezbedno od porodice. Skoro polovina mladića je u školi učestvovala u tučama protiv suparničkih grupa, a samo 81,4% mladića nikada nije uzimalo drogu, što indirektno ukazuje na to da je skoro ¹/₅ uzimala drogu u školi. Samo 37,5% mladića nikada nije dodirivalo devojke bez njihove saglasnosti, niti im dobacivalo seksualne komentare, što znači da je velika većina to činila, mada samo 5,0% je to činilo često. Ipak, ovako visoka učestalost dobacivanja devojkama pokazuje da je tretman devojaka kao seksualnih objekata normalizovano ponašanje velike većine mladića, iako ovi podaci ne otkrivaju kulturalne nijanse i stvarnu težinu komentara, odnosno „zadirkivanja“.
S druge strane, samo 31,1% žena odgovara da nikada u školi nisu bile izložene neželjenom dodirivanju i seksualnom dobacivanju u školama, što znači da žene prikazuju situaciju seksualnog uznemiravanja u školi od strane svojih drugova negativnije nego što to čine muškarci. Žene su u školi mnogo manje bile sklone fizičkim sukobima sa svojim vršnjakinjama, nego što je to bio slučaj sa mladićima. Takođe, one su i ređe uzimale drogu u školi. Ove razlike po liniji roda su očekivane, ali to ne isključuje mogućnost da se razlike ubrzano smanjuju, pod uticajem različitih negativnih trendova, u koje svakako spada sveopšta normalizacija nasilja, kriminala, pornografije, pa i uzimanja droga.