Kao i u svim ostalim slučajevima, i u slučaju partnera, odnosno partnerke, najzastupljenija je kategorija sa srednjom školom. Skoro svaki drugi muškarac u uzorku ima partnerku sa srednjim obrazovanjem, a svaki četvrti sa višim ili visokim. Oko ²/₃ partnerki je zaposleno, dok oko ¹/₅ predstavljaju one koje su nezaposlene (i traže ili ne traže posao). To znači da velika većina žena u partnerskim odnosima ima svoje prihode (ovo uključuje i penzije, prihode od rentijerstva i sl.), ili doprinosi porodičnom budžetu (odnosno ima monetarni doprinos, a nemonetarni preko neplaćenog domaćeg rada ovde nije obračunat).

Kada je reč o donošenju odluka vezanih za decu, izrazita je zastupljenost odgovora „podjednako“ (68,1%) i učestalost odgovora raste sa opadanjem starosti. U generaciji 25‒30 godina starosti čak ¾ odgovora se odnosi na „zajedno“. Međutim, zanimljivo je da kod odgovora „moja supruga“, postoji izrazita obrnuta veza sa obrazovanjem ispitanika. Tako, dok čak 33,3% onih sa najnižim obrazovanjem izjavljuje da odluku donosi supruga, to čini samo 3,1% onih najobrazovanijih. Ovaj podatak sugeriše nadilažanje modela „samožrtvujućeg mikro/matrijarhata“ (Blagojević, 1994; Hughson, 2015), pri čemu se prevazilazi i koncentracija moći žena u mikrosferi i ona se ravnomernije raspoređuje uz ravnopravno deljenje odgovornosti.

Muškarci dva puta češće sami odlučuju o stvarima koje se tiču velikih investicija, nego o dnevnoj potrošnji. Tako u slučaju velikih investicija, svaki peti muškarac odlučuje sam, za razliku od manjih troškova, gde je u pitanju svaki deseti muškarac. Ipak, i u ovom slučaju najučestaliji su odgovori „zajedno“ (71,6%). Međutim, i ovde postoji zanimljiva tendencija promene „mikromatrijarahata“ koji raste sa opadanjem starosti ispitanika. Tako u ¼ porodica najmlađih te odluke donosi partnerka, za razliku od ¹/₂₀ porodica najstarijih ispitanika.

I muškarci i žene slično procenjuju ulogu supruga/partnera. Kada su u pitanju velike investicije, najviše je izražen odgovor „zajedno“, što pokazuje da su strateške odluke vezane za domaćinstvo u stvari zajedničke.

Za razliku od porodica porekla, u porodicama prokreacije, dakle u sledećoj generaciji, dolazi do promena u pravcu egalitarnije podele rada, i napredak je prilično veliki, odnosno sinovi su u mnogo manjoj meri isključeni iz podele.

Napomena: Odgovori NIKADA su na pitanje „Da li je Vaš otac obavljao ove poslove“, a odgovori UVEK RADI PARTNER na pitanje „Kako Vi i Vaš partner delite poslove u kući“.

Iako se zadržava visoko učešće žena u obavljanju poslova kao što su: kuvanje i priprema hrane, čišćenje kuće, pranje i održavanje odeće, ipak raste udeo odgovora „podjednako“. Posebno ohrabruje visoko učešće odgovora „zajedno“ kod poslova kao što su: nabavka hrane i ostalih kućnih potrepština, plaćanje kućnih računa, ali i briga o ostarelim roditeljima i bolesnim i zavisnim članovima domaćinstva. Održavanje automobila i kućne popravke ostaju domen muških aktivnosti, dok se poslovi oko bašte i dvorišta dele ravnomerno.

Muškarci, kao i žene, u polovini slučajeva smatraju da su njihovi partneri, odnosno partnerke, prilično zadovoljni ovakvom podelom posla. Međutim, razlike u ocenjivanju su vidljive kada je reč o ekstremnim stavovima zadovoljstva i nezadovoljstva. Naime, žene češće smatraju da su njihovi partneri veoma zadovoljni, nego obrnuto. To pokazuje da iako je promena u pravcu uravnotežavanja podele poslova prisutna, ona nije dovoljna. Ako se u obzir uzme ne samo vrsta poslova, već i njihova učestalost tokom nedelje i meseca, kao i količina provedenog vremena, onda je jasno da kuvanje nije ista vrsta opterećenja kao i periodične popravke.

Kada se zadovoljstvo podelom poslova u kući ukrsti sa starošću, onda se vidi da su najzadovoljnije najmlađe ispitanice i ispitanici, to jest oni koji verovatno još uvek nemaju decu, ali i koji su na početku bračnog/partnerskog ciklusa. Ovo je u skladu sa saznanjima iz drugih istraživanja koja pokazuju da egalitarnost bračnih parova ili onih koji žive u kohabitaciji, može biti značajno promenjena kada se rodi dete. Do četrdesete godine starosti opada učešće odgovora „vrlo zadovoljna“, kod žena, dok kod muškaraca varira.

Zadovoljstvo podelom posla u porodici i domaćinstvu varira i kod žena i kod muškaraca i u odnosu na obrazovanje. Najnezadovoljniji podelom poslova su muškarci sa najnižim obrazovanjem, najzadovoljnije su žene sa najvišim obrazovanjem. Obrazovanje se i u nekim drugim istraživanjima u Srbiji pokazalo kao važna determinanta uspešne pregovaračke pozicije žena, koja omogućuje uspostavljanje egalitarnijih odnosa, kao i povećanje ukupnog zadovoljstva i sreće (Blagojević, 1997).

Zadovoljstvo brakom i partnerima je uglavnom visoko i kod muškaraca i kod žena. Čak oko 85% muškaraca i oko 75% žena su veoma zadovoljni i zadovoljni svojim brakom/vanbračnom zajednicom. Velika većina, takođe, bi se prilikom ponovnog izbora opredelila za istu osobu (80% muškaraca i oko 70% žena). U brakovima i muškaraca i žena dominiraju lepi trenuci, opet češće kod muškaraca, nego kod žena. U celini i iz ovih odgovora se može videti da su žene nezadovoljnije svojim brakovima od muškaraca, što može biti povezano sa nižim zadovoljstvom zbog podele rada u domaćinstvu, nasilja, kao i sa drugim faktorima koji ovde nisu posebno ispitivani (npr. zarade partnera, alkoholizam i sl.).

 Posmatrano po starosti, najzadovoljnije brakom su žene starosti 25‒30 godina, a najmanje zadovoljne one 41‒50 godina. Najstariji muškarci su i nešto manje zadovoljni svojim brakom u odnosu na ostale muškarce iz uzorka.

Najnezadovoljnije brakom, posmatrano po obrazovanju, su žene najnižeg nivoa obrazovanja, koje se gotovo u ¹/₅ slučajeva ne slažu sa pozitivnim ocenama braka. S druge strane, najobrazovaniji muškarci i žene su i najzadovoljniji svojim brakom.

U skladu sa prethodnim visokim ocenama o braku/vanbračnoj zajednici je i niska zastupljenost stava o tome da bi se ispitanici razveli kada bi za to imali materijalne mogućnosti. Naime, tek svaki deseti muškarac i svaka peta žena iz uzorka se uglavnom ili potpuno slažu sa ovakvim stavom. Muškarci ređe od žena smatraju da u odrastanju dece treba podjednako da se deli odgovornost posle razvoda, da muškarci koji ne plaćaju alimentaciju treba da budu kažnjavani, da nasilnim muškarcima ne treba dozvoliti starateljstvo nad decom. Očigledno je da muškarci izražavaju solidarnost sa muškarcima i da iza ovakvih odgovora stoji rašireno uverenje o tome da je potrebno „odbraniti muškarce od previše ženskih prava“. Izražene su i razlike između muškaraca i žena u stavu o tome da li treba da postoji zaštita žena i dece od nasilnih muškaraca posle razvoda, a u korist žena. Čak ⁴/₅ muškaraca se slaže sa tvrdnjom da posle razvoda odgovornost roditelja oko dece treba da bude podjednaka, a skoro isto toliko smatra i da žene koje ne dozvoljavaju muškarcima da viđaju decu posle razvoda treba da budu kažnjene.