Rodni identitet je jedan od identiteta i stoji u vezi i sa drugim identitetima, najčešće sa nacionalnim/etničkim. Muškarci izražavaju veće slaganje sa tvrdnjom da im je važna njihova etnička pripadnost, nego žene. Takođe, oni su češće spremni da tvrde da je njihov narod „bolji od drugih naroda“, i mnogo češće da bi „rado išli u rat, ako bi trebalo da brane svoj narod“. S druge strane, oni češće smatraju da su „svi ljudi isti bez obzira kom narodu pripadaju“, tako da ratovanje ne isključuje prihvatanje drugih. Žene, ipak imaju mnogo više izražen pacifistički stav, u smislu odbijanja učestvovanja u ratu, ali se iz pitanja ne vidi da li bi pokazivale spremnost da brane svoj pacifizam ili jednostavno samo da izbegnu ratna zbivanja. U svakom slučaju, muški identitet je snažnije povezan sa etničkim, nego što je to slučaj sa ženama. Tome svakako doprinosi socijalizacija koja „muškost“ dovodi u vezu sa „srpstvom“, pa i „ratništvom“.

Međutim, otvorenost prema drugima, bez obzira na njihovu pripadnost nekom određenom narodu, kod žena je više izražena nego kod muškaraca. Ako se posmatraju odgovori vezani za slaganje sa tvrdnjom „Svi ljudi su isti, bez obzira na to kom narodu pripadaju“ (zbirni odgovori „uglavnom“ i „u potpunosti“), onda se može videti da su najviše zatvoreni prema drugima muškarci starosti 25‒30 godina, dakle oni koji su odrastali u vreme ratova i nisu mogli da ne budu izloženi ratnoj propagandi, mada su u celini uzev razlike između muškaraca različitih generacija male. Slično je i kod žena, s tim što su u svim generacijama one više saglasne sa ovakvim tvrdnjama.

Obrazovanje i kod žena i kod muškaraca utiče, očekivano, na prihvatanje ove tvrdnje, uz dodatno naglašenu ulogu rodne pripadnosti. Tako, žene sa višim i visokim obrazovanjem se čak u 63% slažu sa ovom tvrdnjom, nasuprot 43,3% muškaraca sa najnižim obrazovanjem. Značaj vlastite etničke pripadnosti je najviše izražen kod muškaraca sa srednjim obrazovanjem, ali kod žena opada sa obrazovanjem.