Zašto bi muškarac bio drugačija osoba nego žena? Mogu da budu osobe sa istim zaduženjima i obavezama. Ono što ih ograničava jeste biologija, i to je to. Ali za društveni život, socijalu, tu smo isti. Mislim da je ono bazično što me je odredilo u tom periodu je to što sam shvatao čoveka kao čoveka, a ne kao muškarca i ženu. Tako sam možda i vaspitan. Ne odvajam ljude na muškarca i žene. (Aktivista)

Pa tata nas je puštao da izrazimo svoja interesovanja, pošto on radi u firmi koja se bavi transformatorima, ja kad sam bila mala, on je stalno donosio zupčanike pa da ja gledam na koju stranu oni idu. Tata nas uopšte nije ograničavao u smislu kao profesija za žene je ekonomija ili nešto. Šta god da smo tražili, učenje engleskog, fizike, matematike, dobili smo knjige… Da nas je zanimala umetnost, on bi nas poslao na umetnost. On je nama pustio da mi vidimo šta nas interesuje još kao male, mogle smo da biramo i sport. Bukvalno smo sve same i uopšte nije bilo sad, ti si devojčica i ti bi trebala da radiš ovo. Apsolutno ne, imale smo apsolutnu slobodu, što se toga tiče, da sledimo svoja interesovanja. Sestra je fizičarka i ona je od šestog razreda rekla „ja ću ovim da se bavim“ i tata je skroz to podržao, uopšte nije nju usmeravao dalje. Ja sam svoje izabrala… (Studentkinja mašinstva)

Ja bih voleo da radim sa decom. To me nekako čini sretnim, ispunjava me. Zato što znam kako su se poneli prema meni kad sam bio dete. Bilo je tu i nekad koškanja, ali sam se kao dete osećao prihvaćeno. Lepo sam se osećao. Voleo bih da tu bude vrtić, ili osnovna škola, da to budu manji uzrasti. Razmišljao sam, kad završim fakultet, da potražim posao u vrtićima a, ako ne nađem, da se bavim čuvanjem dece, dok ne nađem taj posao… Moj pokretač, kao što sam vam rekao, da radim sa tom malom decom, predškolski uzrast, prvi, drugi, zato što kada radim sa njima, taj njihov osmeh i ja tad odem sretan kući. Meni je drago što sam ja postigao da to dete bude sretno. Tako i ovde. Kad vam to dete roditelj ostavi u vrtiću, ono ne treba da ode uplakano. Nego srećno, i da kaže, mama hoću opet da se družim sa drugarima – hoću opet da idem tamo. A da bi se sve tako desilo, takav jedan krug, iskreno mislim i da vaspitač treba da bude taj koji će da voli da radi taj posao. (Student učiteljskog fakulteta)

Ovde ćemo izneti samo neke od glavnih nalaza kvalitativne analize. Cilj ove analize je bio ne samo ulazak u dublje slojeve individualnog razumevanja rodnog identiteta muškaraca, već, pre svega, pokušaj razumevanja društvene uslovljenosti formiranja rodnih, generacijskih i profesionanih identiteta i njihove povezanosti, kao i utvrđivanje potencijala za društvenu promenu u pravcu veće egalitarnosti, ali i oslobađanja od konzervativnih društvenih konstrukata rodnosti. Međutim, kvalitativna analiza je, u celini posmatrano, pokazala da su „ostrva“ transformacije ne samo jako sužena, već da je dramatično nizak nivo razumevanja i autorefleksije mladih muškaraca o sopstvenom rodnom identitetu. I rodni, i drugi identiteti (nacionalni, generacijski, verski) najčešće se doživljavaju instrumentalno, kao nešto što je dato, određeno i koje kao takvo treba iskoristiti na zadati, ali ujedno i na pragmatičan način. U nedostatku samorefleksije, pribegava se opštim formulama preuzetim iz mizoginog i retradicionalizovanog javnog diskursa. Tako se ono što ostaje na površini iskazuje kao neobičan hibrid stavova koji pokazuju da se prihvata neminovnost promene u pravcu rodne ravnopravnosti, ali da se, s druge strane, traži neka vrsta posebnog ustupka, za gubitak onoga što je „patrijarhalna dividenda“.

To se naročito ogleda u sferi roditeljstva, kojoj veliki broj ispitanika ne prilazi sa stanovišta uspostavljanja ravnopravnih odnosa i poboljšanja odnosa sa partnerkama, već sa stanovišta proširenja svog uticaja na dete i psiholoških nagrada koje očinstvo donosi. U suštini, izražena je tendencija odvajanja braka od roditeljstva, odnosno partnerstva od očinstva, pri čemu se i partnerke, majke dece, instrumentalizuju ili se njihova uloga minimizuje i ignoriše. Očinstvo je „ulaznica“ za promenu muških rodnih identieta, ali postoji veoma velika razlika između konteksta i (istorijskog) vremena u kome se ta ulaznica koristi. Naime, u Srbiji u kontekstu veoma visoke zaoštrenosti odnosa između muškaraca i žena, koja između ostalog rezultira i u visokom nasilju protiv žena, kao i u visokom pritisku za rađanje (pod bilo kakvim uslovima!), afirmacija očinstva ne vodi nužno ka boljim partnerskim i porodičnim odnosima, već postoji opasnost da bude kompenzacija za nepovoljan položaj muškaraca u javnoj sferi, te da vodi instrumentalizaciji i žena i dece.

Ono što se na pojavnom nivou iskazuje kao retradicionalizacija, odnosno kao trend koji pojačava ideju o „muškarcu kao izdržavaocu porodice“ je duboko povezano sa otporom prema „emacipaciji“ žena i „feminizmu“, pa i samim ženama. U atmosferi u kojoj se, već decenijama, neguju izrazita isključivost i negativni stavovi prema drugima i drugosti, „ugroženost muškaraca“, postaje normalizovani diskurs i on je prisutan čak i kada nije eksplicitno iskazan. Individualne priče i iskazi se smeštaju u metanaracije i odzvanjaju „opštim mestima“, upravo zbog nedostatka autorefleksivnosti i kritičkog mišljenja o svetu kojim je individua okružena. Jak antifeminizam, koji odražava negativne stereotipe, kao i mržnju prema „feministkinjama“ je zastupljen u svim ispitivanim kategorijama, izuzev u kategoriji „aktivista“. Ali, čak i među njima je zalaganje za rodnu ravnopravnost, iako prihvaćeno kao vrednost i u privatnom životu, često i veoma pragmatično, jer je povezano sa profesijom. U suštini, kao što je i pokazala „potraga“ za „aktivistima“ koji su heteroseksualni, ali se zalažu za rodnu ravnopravnost, odnosno koji su eventualno „feministi“, njih je skoro nemoguće pronaći. To nas dovodi do pitanja: da li uopšte u Srbiji ima muškaraca koji se zalažu za prava žena i koji bi se eventualno izjasnili kao „feministi“, a da pri tom nisu direktno uključeni profesionalno u „projekat ravnopravnosti“ ili da ne pripadaju seksualnim manjinama? Ili, drugim rečima, ako ne bi postojale profesionalne ili neke druge „nagrade“ koje bi kompenzovale gubitak „patrijarhalnih privilegija“, da li bi uopšte bilo „feminista“ ili onih koji se zalažu za rodnu ravnopravnost, a da to čine iz principa i bez nagrade?

S druge strane, postoji visok stepen prihvatanja homoseksualnosti, i to mesto je uglavnom neproblematično za različite grupe koje su bile obuhvaćene kvalitativnim istraživanjem. Stepen prihvatanja se, međutim, razlikuje u smislu da li se homoseksualnost samo „toleriše“, ili se prihvata na dubljem nivou u smislu prave integracije?

Ono što je kvalitativna analiza takođe otkrila je da je antifeminizam prisutan čak i kod mladih i uspešnih žena koje su na putu da se bave „atipičnim“, ali visoko traženim profesijama (mašinstvo, IT). Ovaj paradoks da žene koje po svim parametrima pripadaju dobitnicama emacipatorskih politika i politika rodne ravnopravnosti u dugom istorijskom trajanju, sebe ne vide ni u kakvoj vezi sa naporima prethodnica koje su se borile za ovakve ishode, samo je logična posledica odsustva znanja o ženskim pokretima i ženskoj borbi za ostvarivanje prava, naročito odustva iz redovnog obrazovnog procesa, kao i veoma negativne kampanje protiv feminizma od strane desničarskih ideologa. I dok one svoju „ravnopravnost“ prihvataju kao „normalnu“, ipak su, u odnosu na muškarce iz svoje generacije, daleko više sklone autorefleksiji, jer su svesne razlika u poređenju sa drugim ženama. One same svojom sopstvenom razlikom u smislu ulaska u profesije koje su „tipično muške“ već menjaju kontekst u kome se nalaze, ali najčešće ne mogu da izbegnu „plaćanje cene“ kroz seksualno ucenjivanje (profesora) ili potcenjivanje kolega muškaraca. Ipak, s obzirom na to da su one usmerene na individualni uspeh i afirmaciju i da ne pokazuju sklonost ka aktivizmu, domet promene koju one nose samim svojim profesionalnim i životnim izborom ostaje u velikoj meri ograničen.

Kvalitativna analiza je pokazala da nasilje u životima muškaraca ima izuzetno važnu ulogu, jer predstavlja okosnicu formiranja njihovog individualnog, a ne samo rodnog identiteta. Ispitanici su tokom odrastanja morali da se nužno određuju prema nasilju, i da li će ga prihvatiti i/ili i sami vršiti. Nasilje je konstitutivni deo muškog identiteta u Srbiji, i to je naročito izraženo u mlađim generacijama. Kako veoma mnogo činilaca deluje u pravcu njegovog širenja, a veoma malo u pravcu njegovog suzbijanja, logičan ishod predstavlja „normalizacija“ nasilja, a time i nasilnih identiteta muškaraca.

Posebno su važni, sa stanovišta mogućnosti uticaja putem rodnih politika, nalazi iz fokus-grupa. Dve fokus-grupe koje su se odnosile na muškarce koji su odlučili da se bave „netipičnim“ profesijama u kojima dolazi do izražaja staranje o drugima i briga o drugima, pokazale su da, sa izuzetkom nekolicine, velika većina nije izabrala ove profesije zbog njihove dimenzije „brige o drugima“, niti oni žele da ostanu u oblastima (konkretnim zanimanjima) u kojima će ta dimenzija biti zastupljena. Naprotiv, radi se, često, o slučajnim ili jedino mogućim izborima, a ne o svesnom, namernom izboru da se odstupi od „normale“. Iako je obavljanje „netipičnih“ profesija kada je reč o ženama, sve značajniji mehanizam za promene samih profesija kao i rodnih odnosa u privatnoj sferi, na duže staze. Kada je reč o obrnutoj situaciji, to nije slučaj.

I kada se radi o studentima Bogoslovskog fakulteta, izbor fakulteta je veoma često bio vezan za mogućnost dobijanja posla, a ne samo, ili primarno, za razloge vlastitog verskog obrazovanja ili duhovnog razvoja. Međutim, ono što je pokazala fokus-grupa sa ovim studentima, jeste da je rodna ravnopravnost kao ideja normalizovana na nivou svakidašnjih praksi, te da je oni prihvataju kao princip organizacije svojih porodica i domaćinstava. To, kao i neki drugi iskazani progresivni stavovi ukazuju na prostor za dijalog koji je moguće ubuduće koristiti da bi se smanjivale nepotrebna radikalizacija i konfrontacija. Zanimljivo je da su, za razliku od nekih drugih ispitanika, upravo studenti Bogoslovskog fakulteta imali potrebu i želju da se predstave kao „savremeni“ i „moderni“ mladi muškarci, jer su i oni sami izloženi predrasudama.

U celini uzev, fokus-grupe i intervjui su potvrdili ono što su slična, pre svega sociološka istraživanja, već utvrdila, a to je da nema jednostavnog unilinearnog pomeranja u pravcu sve veće rodne ravnopravnosti. To je posledica dve stvari: 1. već realno visokog dostignutog stepena ravnopravnosti u nekim oblastima društvenog života (npr. visoko obrazovanje žena u mlađim generacijama ili postojanje vidljivih žena na pozicijama moći, kao što je premijerka koja otvoreno pokazuje svoju seksualnu orijentaciju); 2. visokog otpora daljoj promeni, koja odražava strah, nelagodnost, frustriranost muškaraca, koja se najbolje opisuje terminom „kriza maskuliniteta“. Visoki otpori iskazani u intervjuima i naročito u fokus-grupama korespondiraju sa dugotrajnom izolacijom srpskog društva i njegovim zatvaranjem, kao i sa opiranjem „modernizaciji“ i „evropeizaciji“ Srbije.