Toliko sam bio zabrinut da ne pokažem slabost, da smo se zamalo raspali. Mnogo smo se svađali te nedelje, toliko da mi je bilo lakše da se sakrijem u gostinjskoj sobi i da zatvorim vrata za sobom. Jedino tada se ne bih pojavilo ništa zbog čega bih poželeo da se ljutim i da vičem, jedino tada nisam imao poriv da izletim iz kuće i pobegnem od svega.
Počinjao sam da se osećam užasno zarobljenim. Bilo je velikih stvari, kao što je veliki račun koji nije bio plaćen i rok za uplatu poreza koji se približavao, a bilo je i malih stvari: izgubljeno obaveštenje od lekara i frustrirajući pokušaj da nateram osnovca da pere zube; briga da ću polomiti čašu za vino koju sam neoprezno ostavio, kako sam mislio, pored sudopere. Onda me je supruga sa očajem pitala, zašto joj ne bih dopustio da mi pomogne.
Sećam se da sam bio tako ljut da nisam mogao da joj dozvolim da pomogne, jer bi to značilo još jednu stvar na spisku svih onih stvari koje nisam bio u stanju da uradim sam.
U to vreme, moja supruga i ja smo bili pri kraju terapije za parove. To je bio još jedan izvor osećaja zarobljenosti: u duhu Novog Čoveka koji sam pokušavao da budem bilo je da prihvati postojanje potrebe za terapijom, ali sam se takođe osećao postiđeno što sam uopšte išao na terapiju – iako je naš terapeut stalno ponavljao da terapija savršeno ima smisla u svetu u kojem ljude niko ne uči konstruktivnim načinima da održiš veze.
Bilo mi je preteško da stvari prepustim supruzi, pa sam hejtovao o tome na Fejsbuku – o tome kako je moja toksična muškost nalik na neki pokvareni kompas, koji pokazuje da teret odgovornosti za sve pada na mene kao muškarca, supruga, oca, kao navodnu glavu domaćinstva koja treba da izdržava porodicu.Tražiti ili prihvatiti pomoć bio je znak slabosti. Mislio sam da je sramotno da kažem kako nešto ne mogu da uradim. Nikad nisam radio stvari zajedno sa drugim ljudima, već sam se stalno osećao kao da ja nešto moram da uradim za njih. Ujedno sam obezvređivao sve koje volim, misleći da ih štitim i da im time nešto dajem. Tokom najgorih dana, upravo se to isprečilo između moje porodice i mene i izolovalo me baš od onih ljudi kojima sam želeo da pomognem.
Moja supruga i ja smo se 2011. preselili iz Londona u Portland (američka država Oregon). Troškovi života bili su mnogo niži kada smo osnovali porodicu, pa je jedno od nas moglo da ostaje kod kuće i brine o deci. Mislili smo da imamo sreće što imamo izbor da uživamo tu privilegiju srednje klase.
Mislio sam da sam uspešan, važan, progresivan muškarac koji za svoju porodicu može da obezbedi sve, tako da njegova žena ne mora da radi, pa može da provodi vreme sa decom.
Onda sam iznenada napustio posao. Kako to obično biva u svim problematičnim vezama, planirao sam da odem, ali sam završio ostavljen. Iako su me prijatelji uveravali da će sve biti u redu i da će se nešto pojaviti, bilo je zastrašujuće računati još koliko mi je ostalo pre nego što se ispostavi da više nisam u stanju da platim kiriju.
Počeo sam da radim kao frilenser, što je podrazumevalo da imam daleko manje kontrole i smanjene šanse da predvidim svojim prihodima. “Naši prihodi su milostinja korporacijskih odeljenja finansija”, mislio sam. Imati odgovornost, a nemati kontrolu nad situacijom je realnost kojoj je teško prilagoditi se. Imao sam osećaj da se davim u dva različita okeana istovremeno, toliko prestravljen da neću moći da izdržavam svoju porodicu da sam preuzeo na sebe ogromnu količinu posla, dok sam paralelno s tim osećao pritisak da budem Prisutan Otac i Prisutan Muž, koji Kvalitetno Provodi Vreme sa svojom porodicom.
Imao sam osećaj da oba posla samo odrađujem. Uveče nisam mogao da zaspim jer sam se prebijao oko svega što tog dana nisam uradio. Ujutro sam već bio zabrinut u vezi svega u vezi sa svim za šta tog dana neću imati vremena.
Stvari su neko vreme stajale jako loše. Jako loše je podrazumevalo osećaj moje supruge da je izbegavam i da pokušavam da ignorišem činjenicu da je u pravu. Još gore je bilo što sam odlazio na posao još uvek ljut od prethodne večeri, bez pozdrava. Najgore je bilo sedeti u hotelu 800 kilometara od kuće i osećati se užasno usamljeno, kao da je sve u slobodnom padu — osetiti poznatu, narastajuću želju za flertom sa samoubilačkim mislima, jer nije izgledalo da postoji neki drugi izlaz. Od toga je pritisak koji sam osećao još više rastao, jer sam znao da bi svi koje bih ostavio patili i ništa se ne bi popravilo.
Očinstvo je sa sobom donelo raznorazna neobična očekivanja. Odrastao sam misleći da biti “dobar” muž znači ne svađati se sa suprugom, da uvek treba da se slažemo i da moramo da predstavljamo jedan stub. Dok pišem ove reči, osećam kao da su gole i mogu da ih vidim onakvim kakve jesu: savet, kakav daš nekom drugom, ali ga sam nikada ne poslušaš.
Moja imperativna potreba da pokažem “muškost” manifestovao se kao izvitoperena ideja o dužnosti prema partneru na koju sam se obavezao do smrti. Deca su povećala osećaj odgovornosti, produžavajući je za još ceo jedan život.
Bilo je pozitivnih stvari takođe. Znam da kada postanemo nečiji partneri, trudimo se da odagnamo sve što osećamo da nam je bilo učinjeno nažao kada smo bili deca. Shvatio sam to kada sam rekao svojim sinovima koliko ih volim, kada me je taj zaključak pogodio do koske pošto sam čuo svoje roditelje kako, pošto sam rekao sinu da ga volim i pošto mi je on rekao da me voli, kažu: “Njemu to mnogo bolje ide nego nama.”
Ne želim da se moji sinovi zapetljaju u isti usrani čvor u koji sam se ja zapetljao. Na dobre dane, trudio sam se da im kažem da govore o svojim osećanjima. Pokušavam da se setim da im kažem, da je savršeno normalno biti ljut, i da je važno da saslušamo šta nam ljutnja govori.
Od mene je, naravno, licemerno kad me sin vidi kako šizim pokušavajući da razdvojim njihov krevet na sprat, ljutito odbijajući pomoć. Zašto? Zato što moram da mu pokažem da mogu.
Najgore je to što, kad se razljutim, vičem na svog najstarijeg sina i vidim da me se on boji.
Kako mogu da budem tako grozan? Gadim se samog sebe i izlećem iz kuće, iako ne znam zbog čega sam ljut. Znam da nije trebalo da se onako ponašam, kao i da se nisam ponašao onako kako mislim da bi trebalo. Izlazim iz kuće jer mislim za sebe da sam monstrum. Kasnije moj terapeut će mi reći
da se roditelji ljute na svoju decu i pitaće me jesam li popravio odnos sa svojim sinom.
Vraćam se kući kad me bes prođe, ali on za sobom ostavalja crnu rupu srama. Supruga me ohrabruje da se izvinim sinu i grlimo se. Ne opravdavam svoje ponašanje niti pokušavam da ga branim. Pokušavam da mu pokažem, ponovo, koliko ga volim. Sledećeg jutra, on se budi, i sve što želi je da se igra sa mnom. U tom trenutku, oprostio mi je, sve smo popravili, i on je ispunjen uzbuđenjem i srećom.
Britanski komičar i pisac Robert Veb kaže da nisi “pravi muškarac” dok ne odgovoriš na pitanje “šta ti je?” tako što agresivno odbrusiš “ništa” ili “dobro sam” zločestim glasom Lijama Nilsena. Naravno, sve je, samo nije u redu. Uvek smo ljuti, zato što je to jedino osećanje koje je muškarcu dopušteno da pokaže.
Lakše mi je da budem ljut na ženu nego da joj kažem čega se plašim. Lakše je da režim i lupam vratancima kredenca nego da kažem da sam zabrinut zbog posla. Lakše mi je da sikćem dok perem sudove, pokušavajući da ne polomim čašu za vino pored sudopere – nego da (joj) kažem da se ne slažem u vezi s nekim roditeljskim strategijama.
Da li je to “toksična muškost”? Ja mislim da je toksična, bilo da je oseća muškarac ili žena. Jedan od mojih prijatelja mi je rekao da imam “sindrom izdržavaoca” i da je to ubilo njegovog oca.
Mnoge dečake ohrabruju da sakriju kako se stvarno osećaju, da poreknu kompleksnost i dubinu sopstvenih emocija. Učimo ih da šta god osećali, u vezi s čim god plakali iznutra, ne smeju nikome da pokažu “slabost”, to dubinsko osećanje da nismo jaki.
Morao sam da naučim da svoja osećanja poveravam ženi. Pitala me je zašto joj ne dozvoljavam da mi pomogne, kad me voli i brine za mene. Odbijao sam njenu pomoć i odbijao sam da sa njom razgovaram o stvarima u vezi s kojima se nisam slagao jer sam se plašio konflikta – zato što sam brinuo da time rizikujem da ću upropastim našu vezu i ono što ona za našu porodicu predstavlja.
Međutim, polako sam počeo da govorim svojoj ženi kako se osećam i u vezi s čim sam zabrinut. Razgovarali smo o tome. Onda sam to prevazišao i sve je bilo u redu. Većinu vremena, sav bol za koji sam zamišljao nikada ni ne dođe Naučio sam i da, čak i onda kada dođe, ne traje zauvek.
Učim da prihvatim da je u redu reći da nešto ne mogu, da treba da govorim takve stvari naglas i da ih prihvatam umesto da ih guram u svoju glavu u korist onoga što mislim da treba da osećam. Želim da prestanem da skrivam svoj bol od ljudi kojima je zaista stalo do mene. Pišem ovo jer smislim da i drugi muškarci prolaze kroz isto, a sva ta usamljenost i anksioznost su nepodnošljive. Ne treba sve to da držimo u sebi.
Pre svega, želim da pokažem svojim sinovima da biti “pravi muškarac” ne mora da bude ništa više od prihvatanja da su sve emocije koje osećamo apsolutno normalne; da je biti muškarac, dobar čovek, znači biti u stanju da sebe zbrineš i voliš, da vrednuješ sopstvena osećanja i iskustva i da se ne bojiš da o njima govoriš. Zato što, ako to ne mogu, onda ne mogu da ih naučim kako da zaista vole sebe, i druge takođe.
—
Autor: Den Hon
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski
Izvor: www.medium.com