U jeku MeToo kampanje, Entoni Burdejn nikad nije iskoristio svoj pijedestal da sa njega kaže da je pokret otišao predaleko. Umesto toga, pitao se šta se moglo uraditi drugačije
“Ljut sam zbog svega što sam video i čuo iz prve ruke, od mnogo žena”, izjavio je Burdejt u intervjuu za Slejt u oktobru 2017. “To me je podstaklo da razmislim o sopstvenom životu. Prisećam se raznih momenata svoje karijere i shvatam, da žene sa mnom nikada ranije nisu o razgovarale o tim stvarima”. Burdejn se pitao zašto se na njega “nije gledalo kao na tip osobe kojoj bi se žene poverile”, dodajući da je to doživljavao kao “lični neuspeh”.
Aktivistkinje na MeToo Survivors maršu u Holivudu (novembar 2017)
Foto: Sara Moris, Getty Images
Kada je na vestima objavljeno da se šezdesetjednogodišnji Burdejn ubio u petak (8. jun), setila sam se tog intervjua koji je dao za Slejt. Razmišljala sam o dubokoj empatiji koja se odražavala na kompletan njegov rad – o tome, kako je kroz Burdejna ta empatija izgledala više kao neki lični projekat, a manje kao empatija; nešto na čemu je morao naporno da radi, da konstantno meri i premerava.
Razmiljala sam o njegovoj javnoj obzirnosti i zanimanju za industriju restorana i “kulturu svinjske glave“. Razmišljala sam o podršci koju je pružio svojoj parnerki Aziji Argento, koja je optužila Harvija Vajnštajna za silovanje i koja je u italijanskoj štampi toliko isprozivana za lascivno ponašanje da je otišla iz zemlje. Razmišljala sam o samopozdanju koje je potrebno da se bude “Elvis bedboj šefova kuhinje” koji kritikuje tu istu kulturu. Razmišljala sam koliko je svetu potrebno više muškaraca kao što je Entoni Burdejn, a ne jedan manje.
Burdejn se nije plašio da odlučno govori o ponašanju drugih zvezda šoubiznisa, čiji je i sam bio deo. Kada su Mario Batali i Ken Fridman javno optuženi za seksualno uznemiravanje, Burdejn nije pokušao da se povuče u senku niti da se postavi pitanje da li su žene lagale ili pomešale lončiće u vezi s tim šta je zlostavljanje. Burdejn je tada objavio tekst na Medijumu, u kojem je jasno izneo stav da svo njegovo prethodno oduševljenje Batalijem i Fridmanom, postaje “irelevantno, kao i da “nije važno ništa osim priča žena o tome kako je u industriji koju sam voleo i slavio skoro trideset godina – naša je dužnost kao ljudskih bića, građana, muškaraca i žena, da ih do kraja saslušamo”.
Ilustracija: Daily Texan
Bio je osvežavajuće iskren u vezi sa sopstvenim neznanjem, naročito o ulozi koju su žene odigrale u tome da ga podstaknu da otvori oči. Burdejn nije samo tvrdio da veruje ženama; on ih je zaista slušao, što je nešto što možda deluje sitno i lako za prevideti, ali je neverovatno retko i vredno.
U javnosti se od žena često tražilo da preuzmu na sebe obavezu da ne samo podele svoj bol ponovo i ponovo, nego da objasne njegov značaj. Entoni Burdejn od žena u svom životu nije tražio ništa od toga “U sumrak svog života, upoznao sam predivnu ženu sa izuzetno gadnom pričom”, pisao Burdejn u istom tekstu za Medijum, referišući na Argento. “Zahvalan sam za njihovu hrabrost i inspirisan sam. To me ne čini prosvetljenijim nego što su drugi muškarci koji su počeli da slušaju i obraćaju pažnju. Ali me, nadam se, čini malo manje tupavim”.
Mnogi od nas mogu samo da se nadaju da će u svom životu sresti što više ljudi koji će nas učiniti “malo manje tupavim”. Burdejnov veliki dar je bio ono što je radio za publiku, omogućavajući nam da istražimo mesta na kojima nikada nismo bili i da budemo dovoljno hrabri da saslušamo ljude čije razumevanje sveta može da upotpuni naše.
–
Autorka: Ema Grej
Adaptacija i prevod sa engleskog: Jovana Georgievski
Izvor: Huffington Post