Kultura silovanja se u Oksfordovom rečniku definiše se kao “društvo ili sredina u kojoj preovladavaju društveni stavovi kojima se normalizuju ili trivijalizuju seksualno uznemiravanje i zlostavljanje”. Kultura silovanja ne podrazumeva društvo u kojem se silovanje smatra prihvatljivim, već društvo koje minimizuje silovanje postupcima kao što su svaljivanje krivice na žrtvu, neprihvatanje da postoji seksualno uznemiravanje i objektivizaciju. Evo nekoliko primera.
Nije retka pojava da se društva previđaju da je silovanje veliki i rasprostranjen problem; kao da ima tek nekoliko pokvarenih voćki u korpi, pre nego da se radi o sistemskoj bolesti. Kampanja #NotAllMen je odličan primer toga – umesto da saslušaju priče o seksualnom uznemiravanju i pitaju “Kako možemo da pomognemo?” mnogi muškarci okrenuli su se prebacivanju krivice na druge: “Nisam ja!”, “Samo neki muškarci to rade!”
Kod nas je uvreženo mišljenje da je silovanje tako odvratan čin da nam je lakše da ne poverujemo žrtvama silovanja i prebacimo krivicu za zločin na njih (implicirajući, na primer, da nije trebalo da idu na to-i-to mesto, da je trebalo glasnije da vrište ili da uopšte nije trebalo da piju), nego da prihvatimo da mnogi pojedinci u našem društvu rade odvratne stvari kao što je silovanje. Često je mnogo više besa usmereno na ljude koji lažno optužuju druge za silovanje, nego na silovatelje.
Minimizujemo silovanje i nazivamo to “odnosom bez saglasnosti”, zato što “silovanje” zvuči previše oštro i strašno. A zvuči tako zato što jeste strašno. Ne treba da ga nazivamo imenom koje se lakše vari, ne treba da impliciramo da iskustva drugih ljudi koji su zlostavljani nisu “pravo” zlostavljanje, a naročito ne treba da nas zanima kako je žrtva bila obučena. Ono što treba da radimo jeste da slušamo žrtve i da im verujemo, da svalimo odgovornost na teret prestupniku, a ne da prihvatamo seksualno nasilje kao deo života.
Oni koji ne prihvataju da postoji kultura silovanja često govore stvari poput: “Ali, ja ne odobravam silovanje, silovatelji treba da budu kažnjeni najvećim zakonski predviđenim kaznama”. Nije svako silovanje prijavljeno, a da ne govorimo o broju izrečenih presuda. Žrtve silovanja ne prijavljuju nasilje iz zabrinutosti da će biti okrivljene za nasilje i da će biti blaćene.
Kultura silovanja je umnogome kao rasizam: ne radi se o tome da ljudi idu okolo i uzvikuju “silovanje je prihvaljivo, mrzim crnce”. Naše društvo nije prijateljski nastrojeno prema žrtvama silovanja. Dok god ne dekonstruišemo kulturu silovanja i napravimo društvo u kojem za nju neće biti mesta, nasilje će prolaziti. A ne bi smelo da prolazi.
–
Autorka: Grejs Vitli
Adaptacija i prevod sa engleskog: Jovana Georgievski
Izvor: Medium