Nikolaj Čaušesku ništa nije voleo više od podizanja spomenika samom sebi. Međutim, njegove ministarske palate i avenije su bleda slika u odnosu na jedan drugi njegov nacrt socijalističkog postignuća: plan da poveća populaciju Rumunije sa 23 na 30 miliona do 2000. godine. Svoju kampanju otpočeo je 1966. godine, uredbom koja je trudnoću praktično pretvorila u stvar državne politike. “Fetus je vlasništvo čitavog društva”, tvrdio je Čaušesku. “Svako ko izbegava da ima decu dezertira od zakona nacionalnog kontinuiteta”.
Nikolaj Čaušesku. Foto: Picture-Allance/dpa
Bila je to jedna od Čaušeskuovih zapovesti. Prvo se stopa rađanja u Rumuniji udvostručila. Međutim, siromašna ishrana i neadekvatna prenatalna briga ugrozile su zdravlje mnogih trudnica. Stopa smrtnosti skočila je na 83 smrti za svakih 1000 rođenja (poređenja radi, zapadnoevropski prosek je manje od 10 u 1000). Jedna od deset beba rađala se neuhranjena – novorođenčad koja težila oko 1,500 grama klasifikovana je kao pobačaj i ovim bebama niie ukazivana pomoć. Preživele neželjene bebe bile bi poslate u sirotišta. “Zakon je samo zabranjivao abortus”, kaže dr Aleksandar Floran Anka iz Bukurešta. “A nije činio ništa da unapredi život”.
Čaušesku je planiranje porodice sveo na apsurd. Zabranio je seksualno obrazovanje. Knjige o ljudskoj seksualnosti i reprodukciji označene su kao “državna tajna” koja se može komunicirati samo kroz udžbenike medicine. Sa zabranom kontracepcije, Rumuni su morali da krijumčare kondome i antibebi pilule. Iako strogo zabranjen, abortus je ostao rasprostranjen metod kontrole rađanja u kojem su mnogi videli poslednju šansu. Zapadni izvori procenjuju da se 60 odsto trudnoća u to vreme završavalo abortusom ili pobačajem.
Tehnike koje je vlada koristila da podstakne rađanje bile su loše koliko i zakon. Žene mlađe od 45 godina su na svaka tri meseca okupljane na njihovim radnim mestima i odvožene u kliniku, gde je ispitivano ima li znakova trudnoće, često uz prisustvo državnih agenata, koje su neki Rumuni prozvali “menstrualna policija”. Trudna žena koja ne bi uspela da “proizvede” bebu na vreme mogla je da očekuje da će biti pozvana na informativni razgovor. Žene koje su imale pobačaj stavljane su pod sumnju da su ugovorile abortus. Neki lekari su se okrenuli lažiranju statistike: “Ako bi u našem okrugu umrlo dete, oduzimalo nam se između 10 i 25 odsto plate”, priča dr Geta Stanesku iz Bukurešta. “Ali, to nije bila naša krivica – nismo imali lekove ni mleko, a porodice su bile siromašne”.
Sirotište u Rumuniji za vreme Čaušeskua, autor nepoznat
Abortus je u pojedinim slučajevima bio legalan: ako je žena imala više od 40 godina, ako je već imala četvoro dece i ako je njen život bio u opasnosti; u praksi: ako je imala veze u Komunističkoj partiji. U svim drugim slučajevima, cena nelegalnog abortusa stajala je iznos u vrednosti između dve i četiri plate. U slučaju da nešto krene naopako, zakonske posledice bile su tolike da su se mnoge žene bojale da potraže pomoć lekara. “Žene su često bile toliko preplašene da dođu u bolnicu da bi u trenutku kad stignu do nas već bilo kasno”, kaže dr Anka. “Često su umirale kod kuće”. Niko ne zna koliko je žena umrlo u ovakvim okolnostima.
“Porez na celibat”: Žena nije morala da bude trudna da bi bila podvrgnuta detaljnom ispitivanju. Članovi Komunističke omladine su 1986. godine bili poslati da anketiraju građane o njihovom seksualnom životu. “Koliko često imate seks?”, stajalo je u upitniku. “Zašto još uvek niste začeli?” Žene koje nisu imale decu, sve i da ih nisu mogle imati, plaćale su “porez na celibat”, u iznosu do 10 odsto mesečne plate.
Žene hrane decu u bolnici u Bukureštu, 1990
Pobunjenici koji su zbacili Čaušeskua sa vlasti su prošlog meseca povukli uredbu o abortusu. “Ubila bih Čaušeskua samo za taj zakon”, kaže Marija Dulse iz svog kreveta u Glavnoj bolnici u Bukureštu. Ova dvadesetdevetogodišnja majka dvoje dece se oporavlja od abortusa koji je sama izazvala. U očima joj se vidi iscrpljenost. Ona je jedna od šest žena koje dele sivu bolničku sobu. Dulse kaže da je prekinula trudnoću zbog teškoća u vezi s brigom o njenom mlađem detetu, osamnaestomesečnoj bebi. “Mleko smo morali da kupujemo na crno”, kaže ona, “i morali smo da kupimo grejalicu samo za bebinu sobu”. Dulse je bila podvrgnuta hitnoj histerektomiji samo nekoliko dana pre puča. “Sada je u ovoj zemlji moguće da žena ponovo bude žena, a ja sam osakaćena”, kaže Dulse kroz suze. “Sada, kada ponovo postoji razlog da se ima dete u ovoj zemlji”.
—
Autorka: Karen Brezlou, “Preterano planiranje roditeljstva: Čaušeskuov okrutni zakon”, Njuzvik (22. januar 1990)
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski