Toliko je gluposti od strane mnogih muškaraca izrečeno u vezi sa seksualnim zlostavljanjem da je teško odabrati pobednika. Među kandidatima se svakako ističe Rik Peri, sekretar SAD-a za energetiku, koji je kada se kandidovao za predsednika imao čuveno zaboravljanje koje odeljenje je ono hteo da zatvori (bilo je to, razume se, odeljenje za energetiku).
Perijev doprinos debati izazvao je ljutnju sa obe strane Atlantika, koju je okinulo razotrkrivanje Harvija Vajnštajna i koje je dovelo do toga da nekoliko zvezda bude provučeno kroz “topli zec”, uključujući Kevina Spejsija i Majkla Felona, na kraju je doveo do toga da se neko doseti da bi rešenje za seksualno zlostavljanje moglo biti pronađeno u fosilnim gorivima. Po Perijevoj logici, struja u afričkim selima će “doneti svetlost koja će rasvetliti sve sliče slučajeve”. Na trenutak se učinilo, da bi svetiljka na obnovljivu energiju ne bi mogla da dovede do istog stepena čestitosti.
Perijeve sugestije nisu naišle na veliki odjek. Glasniji i još više bezohrabrujući bio je hor glasova, koji nisu svi bili muški, a čije su reakcije na razotkrivanje slučajeva zlostavljanja, ponižavanja i napada od strane moćnih muškaraca ukazivale da postoji serija teških pitanja na koje odgovor treba da daju žene.
U Britaniji, optužbe upućene iz Venstminstera iznedrile su seriju pitanja koja su takođe češće upućivana ženama nego muškarcima. Zašto se nisu zauzele za sebe? Ako im je učinjeno nažao, zašto su ostale u kontaktu sa tim čovekom? Jesu li sve one stvarno takve nežne dušice da ih je nečija ruka na kolenu mogla toliko uznemiriti?
Teško je prisetiti se nekog drugog skandala, gde je prst tako odlučno bio uperen u žrtvu umesto u počinitelja. Uzrok tome delimično leži i u tome što je na značaju pridavano onim ženama koje su bile spremnije da blate druge žene, umesto da ih podržavaju: pogledajte kako Edvina Kiri pita Harijet Harman da li misli da su te žene “toliko slabe, toliko beskorisne”, da nisu mogle da odgurnu napaljenog tipa.
Muškarci su ovakvim razgovorima dali minimalan doprinos, a mnogi su odlučili da ne kažu ama baš ništa. To je dodatno doprinelo učvršćivanju slike da je ovo ženski problem mnogo pre nego nešto što nas sve pogađa, kao i da je nešto za šta muškarci, kao najčešći napadači, imaju očiglednu odgovornost.
Kada su muškarci progovorili, njihov doprinos diskusiji uglavnom se sveo na samosažaljive primedbe da je svet sada postao strašno zbunjujući, da dobroćudan muškarac koji ništa nije skrivio ne zna kako da se ponaša sada, kada se kao slon obreo u stalarskoj radnji feminizma i političke korektnosti.
Nema ništa loše u izražavanju nesigurnosti – pretpostavljam da su mnogi od nas preispitivali svoje postupke ili sadašnje ponašanje na poslu, pitajući se da li su nešto radili pogrešno. Svi moramo da učinimo taj napor, i da ga učinimo sa dobrim namerama. Ono što nije prijatno za uši, je da su naše tvrdnje da se osećamo nesigurno i dezorijentisano ustvari prerušene žalbe povodom ženskog protivljenja nasilju, koje sada sprečava muškarce da se u kancelariji zabavljaju onako kako su to nekada radili, i što su smatrali svojim pravom.
Zato što, u suštini, to i nije tako komplikovano. Nadajmo se da su ekstremni slučajevi, kao što su silovanje, prinuda, eksplicitne pretnje u slučaju uskraćivanja seksualnih usluga, već označeni kao neprihvatljivi za većinu muškaraca. Što se tiče svih sivih zona, Rut Dejvidson je odlično ukazala na poentu: “Ustvari se ne radi o seksu”, rekla je. “Radi se o moći, uvek se radi o moći”. Za jednu osobu, to je pozicija autoriteta u odnosu na drugu, a u tom kontektu čak i najmanji gest može imati drugačije značenje. Muškarci treba da preispitaju svoj poslovni odnos sa drugim muškarcima, kako bi shvatili da im je odlično poznato o čemu pričamo. Najsitniji pogled šefa upućen jednom kolegi ili koleginici biće primećen i protumačen od strane trač-posmatrača kao znak preferencije i povlašćenosti. Dobro pamtim urednika koji je najmanjim migom svojih tankih obrva – ne preterujem – mogao da signalizira na promenu u politici kuće koja je sve mogla da okrene naglavačke.
U ovom kontektsu, očigledno je da dodir po kolenima od strane muškarca na poziciji moći ima potpuno dugačije značenje nego što bi imao dodir nekog vršnjaka. Mi ljudi smo sposobni za suptilnu komunikaciju na najsuptilnije načine. Ako bi stariji političar načinio takav get prema mladoj novinarki ili ako bi joj poslao toplinom obojenu sms-poruku, ne treba se mnogo misliti da bi se konstatovalo da tu postoje znaci zainteresovanosti. Ako je sve to još u kontekstu razgovora o karijeri, tu je negde i obećanje napretka ako se implicirana ponuda prihvati. Ili negativnih posledica ako ponuda bude odbijena.
Ako je sve ovo primenljivo na letimičan dodir po kolenu, isto tako može da se odnosi na kompliment ili šalu, koja bi bila savršeno prihvatljiva ako dolazi od prijatelja, ali koja kada dolazi od nekoga ko je na poziciji moći, može biti uznemirujuća. Pretpostavljam da su se neki muškarci uzdržavali ovog razgovora iz straha da bi ih neko mogao shvatiti pogrešno. Nijedan muškarac ne može biti potpuno imun na neki takav strah.
Što se mog ličnog iskustva tiče, dok sam devedesetih studirao u Vašingtonu, gde sam proveo pet formativnih godina, grad su potresali skandali o seksualnom zlostavljanju iz kojih sam izvukao dve važne lekcije. Prva je da seksistička atmosfera doprinosi izgradnji “neprijateljskog radnog okruženja” i onda kada se govorimo o specifičnim rečima ili gestovima upućenim određenoj ženi. Radi se o tome da “pristanak” gubi smisao kada jedna osoba ima moć nad drugom osobom.
Želeo bih da kažem da sam te lekcije internalizovao kroz jedan apstraktan princip: pojavila mi se jaka želja da ne budem taj kreten u kancelariji – onaj tip koji će da zaskače koleginice. Postalo mi je sramno da im šaljem sublimalne poruke ispod stola.
Ako na kraju iz svega ovoga možemo da izvučemo ikakvu pouku, to bi možda bilo da se sve ove lekcije moraju iznova izučiti. Jedna stvar je kristalno jasna i nemoguće ju je ignorisati – muškarci moraju reći ženama da, kada je seksualno zlostavljanje u pitanju – problem nije u ženama, nego u nama.
—
Autor: Džonatan Frilend, kolumnista Gardijana
Adaptacija i prevod sa engleskog: Jovana Geogievski
Izvor: Medium