Piše: Marina Blagojević Hughson, glavna istraživačica na projektu IMAGES Srbija
Nasilje nad ženama je strukturalno, što ne znači da se na njega ne može uticati
Kada sam pre više meseci prihvatila ponudu da imam jednom mesečno svoju kolumnu u „Politici“ u rubrici „Pogledi“, bila sam ambivalentna. „Politiku“ povremeno čitam, najviše subotom, i po pravilu sa zakašnjenjem. Praćenje dnevnih događaja ometa upravo ono što želim da radim, a to je da stvari posmatram i analiziram na dubljem nivou, nivou društvenih struktura i dubokih društvenih procesa i bavim se onim za šta sam i kvalifikovana – sociologijom. Stvarna i lažna dogajđanost (spinovanje) ometaju vidik. Isuviše velika „informisanost“ stvara neznanje. Zadatak mi nije bio lak, jer je podrazumevao svojevrsno prevođenje od onog na čemu je moj aktuelni istraživački i teorijski fokus, na jezik, diskurs i svakodnevicu Srbije.
Ponudu sam ipak prihvatila, iz dva razloga. Prvo, zato što mi je stalo do pozitivne transformacije Srbije i smatram da „javni intelektualci“ imaju obavezu da iznose svoje mišljenje, i to naročito onda kada su u manjini. Baš zato što su u manjini i što treba da se čuju. A ja sam u manjini od kada znam za sebe. To je strana koju sam svesno izabrala, jer mi je stalo do pozitivne društvene promene. Drugo, zato što sam smatrala da će mi neka vrsta odjeka pomoći da bolje komuniciram i lakše širim ideje do kojih mi je stalo, a koje su, po mom uverenju, fundamentalno važne za društveni i ekonomski razvoj Srbije.
Nameravala sam da u ovoj rubrici, u mesecu julu, napišem nešto o „dobrovoljnom ropstvu“, inspirisana ponovnim čitanjem „Rasprave o dobrovoljnom ropstvu“, Etjena de La Boesija, koju je on napisao davne 1548-1549. godine. U ovoj svojoj raspravi Boesi se zalaže za politiku neposlušnosti i tako postaje jedan od inspiratora različitih pokreta gradjanske neposlušnosti. On pokušava da razume zašto ljudi uopšte prihvataju tiraniju i iznosi uverenje da bi samo povlačenje podrške već dovelo do promene. Razmišljajući o ovim temama, kao i o drugim istraživačkim temama koje me trenutno zaokupljuju, sa zakašnjenjem od nekoliko dana postala sam svesna da se uveliko vodi jedna vrsta rasprave, vezana upravo za „Politikine“ „Poglede“, i naprasno shvatila da ne treba da predam tekst koji sam pripremala. Umesto toga, nekoliko reči o mizoginiji i feminizmu.
Detalj sa Ženskog marša u Vašingtonu, SAD. Foto: Džeri Kišvejter
Otvorena i agresivna mizoginija u tekstovima koji su objavljeni u “Pogledima” predstavlja uvredu ne samo za žene, ne samo za feministkinje, već i za zdrav razum i elementarnu logiku. Ali, upravo je to problem sa mizoginijom i zato se ne treba čuditi. Mizogiija ne počiva na racionalnom mišljenju, već na ambivalenciji prema ženama, na privlačenju i odbijanju, na mržnji i ljubavi. Ona je, kako je to tvrdio Dejvid Gilmor, na osnovu ozbiljnih komparativnih antropoloških istraživanja, u suštini jedna vrsta kolektivne paranoje, koja postoji gotovo u svim postojećim društvima, ali u različitoj meri. Za to, sasvim sigurno, nisu krive ni žene, ni feministkinje. Krivo je patrijarhalno ustrojstvo, patrijahalna struktura moći, koja i žene, ali i muškarce, oblikuje i formira u skladu sa očekivanjima pre svega onih muškaraca koji se nalaze na vrhu muške (društvene) hijerarhije. Postojanje patrijarhalne strukture ne znači da su svi pojedinačni muškarci nasilnici, niti bi to imalo smisla tvrditi. Zato je odbrana muškaraca koja počiva na činjenici da i žene vrše nasilje, besmislena. Nasilje nad ženama je strukturalno, što ne znači da se na njega ne može uticati i da se ono ne može smanjivati. Nasilje je strukturalno jer proizilaizi iz patrijarhalne strukture moći, koja dominira i u javnoj i u privatnoj sferi života. To je abeceda. Ko to ne razume je ili glup, ili neobrazovan, ili jednostavno paranoično-mizogin.
Grafit u Sijetlu, SAD. Izvor: Tumblr
Ja sam feministkinja već skoro trideset godina. U feminizam sam, kako imam običaj da kažem, ušla iz epistemičkih razloga, onda kada sam radila doktorat na Filozofskom fakultetu krajem 80-tih godina, i u njemu sam ostala do danas. Ostala sam, jer je jako puno posla, nažalost, koji još mora da se uradi. Ostala sam, jer bi svet bez feminizma bi povratak u ropstvo. Feminizam je, za neobavestene, „radikalan stav da su žene ljudska bića“. A ne sumnjam da je možda čak i to za neke previše.
Za Srbiju do koje mi je stalo, za Srbiju u kojoj može normalno da se živi, normalno da se radi, da se diše slobodno i voli slobodno, za Srbiju nenasilja, pravde i jednakosti, feminizam je svetlost na kraju tunela. Ka toj svetlosti ja ću nastaviti da idem, a „Politika“ kako hoće.
Inače, postoji još jedan prevod naslova Boesijevog eseja, koji glasi „Politika poslušnosti“. Kako god, poslušnost, dobrovoljno ropstvo ili politika …
—
Kolumna Marine Blagojević Hjuson koju prenosimo objavljena je u dnevnom listu Politika u julu 2017. godine