Mladi novinar, iscrpljen i tvrdoglav, suprug i otac, povlači seriju budalastih poteza; “Muške batine” je priča o čoveku koji je “oduvek mislio da je raditi noćne smene ponižavajuće”, ali ih ipak odrađuje ne bi li doneo slaninu kući, ali baš zbog potrebe da se ponaša “muški” uspeva da uradi sve, da slanina nikad ne pređe kućni prag.
Uvod: Adam Blumental
Prva stvar koju me je Paz zamolila pošto smo se venčali bila je da prestanem da trošim sav svoj novac na alkohol i ploče. Moje glavno zaduženje bilo je da plaćam kiriju i da osiguram da devojčica ima sve što joj je potrebno: pelene, mleko, odeću; najneophodnije stvari.
Oduvek sam mislio da je raditi noćne smene ponižavajuće. Radije sam ostajao u kancelariji u novinama dok ne bi svanulo ili dok dodatak o Svetskom prvenstvu ne bi bio gotov. Jedva da se sećam ičega u vezi sa Svetskim prvenstvom: pamtim samo ukus krvi i prizor katastrofalnog prvog gola.
To je bilo grozno veče. Reporteri su počeli da šutaju loptu u hodniku dok smo čekali na prikazivanje ceremonije otvaranja i, zahvaljujući nesrećnom šutu koji je loptu odbacio previsoko, slomili su vazu i prosuli vodu po štampaču i upropastili ga. Dok sam ih terao odatle, paralelno konfiskujući loptu, propustili smo intervju sa predsednikom nacionalne federacije koji je trebalo preuzeti iz TV priloga, jer naš dopisnik sa Svetskog prvenstva nije sve mogao da postigne sam: morao je da gleda utakmicu, da uči jezik zemlje domaćina i da osigura da ima dovoljno prikupljenih priznanica da može da opravda veliki trošak koji je otišao na prostitutke.
Izmislio sam nekoliko pasusa izjava koje je kao dao predsednik federacije, za koje se, kada sam kasnije uporedio, ispostavilo da su identične sa onim što je zapravo rekao, i poslao sam poruku domaru da odnese štampač na popravku. Pošto sam to uradio u sred noći, domar je bio otišao kući, rekao sam reporterima da počiste. Kao blažu kaznu, isključio sam aparat za kafu. Zadovoljan onim što sam uradio, sipao sam sebi poslednju šolju vruće kafe za taj dan.
“Morate da odrastete, da se ponašate kao muškarci”, rekao sam im kada su hteli da se žale na odvratnu, hladnu kafu.
Rómulo, najbutnovniji od mojih podređenih, pokušao je da raspravlja, pozivajući se na drevnu povezanost muškosti i sporta, između ostalog citirajući Pindara. Njegov sofizam počeo je toliko da me nervira da sam ga naterao da se kladi na malo verovatan ishod prve igre: mogao bih majku da stavim na opkladu za to ko će biti svetski šampioni, a on bi ostao na strani nekog nikom normalnom poznatog afričkom tima protiv kojeg su igrali. Rómulo je ljutito citirao Spinozu, Salvadora Aljendea i jednog samuraja. Ja sam mu popustljivo dozvolio da tupi još nekoliko minuta. Onda sam mu rekao da ću ga, ako ne umukne, naterati da plati za popravku štampača.
“To je velika opklada”, promumlao je pre nego što je utihnuo.
Bila je. Ne sećam se kolika tačno, ali možda u visini dnevnica za polovinu nedelje. Zaslužio je to za svoju bahatost.
Popio sam kafu tokom prvog poluvremena, pa sam morao da im kažem da ponovo uključe aparat za kafu. Oraspoložili su se. Počeo sam da se igram loptom koju sam konfiskovao, dok je utakmica, samrtnički dosadna i ekstremno spora, i dalje trajala.
Onda se, iznenada, desila tragedija. Afrički tim za koji niko normalan nije čuo uspeo je da ubode neko smotano dodavanje i dao je gol svetskim šampionima. Rómulo je skočio na sto i počeo da izigrava neku vrstu afričkog plesa. Besno sam šutnuo prokletu loptu, koja je odletela u hodnik, u elegantnom luku pre nego što je razbila aparat za kafu u paramparčad.
“Nemoj da si zadrti starac”, graknuo je Rómulo. Hteo sam opet da ga kaznim što mi se tako neformalno obratio, ali to bi bila tiranska, očajnička mera koju sam ipak smatrao da treba da sačuvam za kasnije. Samo sam mu rekao da uzme džoger i počisti nered.
Šampioni, stideći se samih sebe, nisu bili u stanju da uzvrate i moj poraz je ozvaničen samo nekoliko minuta kasnije.
Rómulo i Afrikanci su plesali. Otišao sam iz kancelarije malo pre nego što je sunce prosulo svoje prve zrake, rugajući mi se.
Zaustavio sam taksi i rekao vozaču da ide do bankomata koji je bio na bazaru. Hteo sam da podignem novac za kiriju i da platim opkladu koju sam izgubio, i možda još malo novca, kako bih mogao da ponudim da platim polomljen aparat za kafu.
Taksista je slušao komentatorovu odjavu utakmice.
“Ovi crnci se očovečuju”, rekao je. Nadrndan i pun prezira, nisam odgovorio.
Onda je na radiju krenula priča o kriminalu i moralnosti. Vozač je počeo da ih imitira.
“Nemojte da idete na bazar. Tamo ima mnogo bitangi”, rekao je. Samo sam slegao ramenima i rekao mu da sačeka da se vratim.
Na ulazu u bazar, bitanga od krvi i mesa, u odrpanoj odeći, ispijenog lica, pitala me je da mu dam novac da bi mogao da doručkuje.
“Ne”, rekao sam mu uz kiseli osmeh.
Ilustracija: Kris Grejdi/Lunarbaboon
Volim bankomate, čak i onaj slupani na bazaru. Neki beskućnici su tu pišali i smrdelo je. Vratanca bankomata su se otvorila, a novac je još uvek stajao udobno smešten u otvoru.
“Daj pare, druže.”
Opet isti tip. Sada je imao i mali nož za sir, na čijem su sečivu verovatno egzistirale sve pošasti sveta, od malarije do disleksije.
Odlučio sam da budem muško.
“Idi dođavola”, bio je moj ratni poklič sa kojim sam se zatrčao u njega. Skitnica je možda vodio težak, neispunjen život, ali bio je u iznenađujuće dobroj formi. Zabio mi je pesnicu kojom mi je izbio vazduh. Onda me je šutnuo i zakucao me za pod.
Privio sam račune na grudi kao što majka grli prvorođenče. Popio sam još nekoliko udaraca u leđa i zadnjicu, mirno, kao mučenik. Onda sam čuo otegnuto zavijanje, koje je moglo da dopre samo iz mojih raskrvarenih usta. Uprkos bolovima, uspeo sam da se okrenem.
Tip je bio na kolenima, sa dubokom ranom na glavi i vlažnim, praznim očima. Iza njega je stajao anđeo obasjan prvim jutarnjim zracima: taksista sa dizalicom za gume.
Kada smo se vratili u kola, dao mi je maramice da izvidam svoje rane pre nego što je očinski uzdahnuo, zabrinut za loše ocene njegovog sina. Sa radija su mleli o urbanom kriminalu.
“Ti si kompletna i potpuna budala, mladiću.”
Prebrojao sam novac. Imao sam dovoljno da platim kiriju i dugove, pa čak i da dam svom spasiocu srazmerno veliku napojnicu.
“Idi u krevet”, posavetovao me je kada smo se zaustavili pred ulaznim vratima. Uzeo je novac koji sam mu dao sa odlučno neherojskim poletom.
Bio sam u agoniji. Težina ključeva savladala me je kao paklena kazna i vrata su se otvorila uz škripu, ukazujući put kojim se silazi u Had.
Paz je sedela ispred televizora i pila kafu. Gledala je snimak gola koji je dao afrički tim za koji niko normalan nikada nije čuo.
“Zar nije divno što su pobedili?”
Bila je besna kada je videla krv na mojoj majici i povređena usta. Brzo sam joj dao pare za kiriju, da joj objasnim da sam u redu. Ne baš sav svoj, možda, ali ipak pobednik.
“Šta se, dođavola, desilo?”
Devojčica je počela da plače. Bio je moj red da je nahranim, kao i svakog jutra.
“Muško sam, eto to se desilo.”
Glave uzdignute kao imperator koji kreće u egzil, otišao sam da ugrejem mleko za flašicu.
—
Autor: Antonio Ortunjo. Priča je originalno napisana na španskom.
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski
Izvor: Short Story Project