Njujork, 1998.
Moji drugari iz škole počeli su sumnjati da im nisam ispričao baš celu priču o svom životu.
– Zašto si otišao iz Sijera Leonea?
– Zato što je tamo rat.
– Da li si video borbe?
– Svi tamo su ih videli.
– Misliš, video si ljude kako trče naokolo s puškama i ubijaju jedni druge?
– Da, sve vreme.
– Kul.Slabašno se nasmešim.
– Treba nekad da nam ispričaš.
– Važi, nekad.
Građanski rat u Sijera Leoneu (1991-2002) otpočeo je kada su snage RUF-a zauzele nekoliko manjih gradova u blizini granice sa Liberijom. Sva trojica preživelih ratnih generala osuđena su za zločine protiv čovečnosti. U zemlji od oko 6.000.000 stanovnika, u ratu je, prema zvaničnim podacima, poginulo više od 50.000 ljudi.
Građanski ratovi u Liberiji (1989-1996, 1999-2003) odneli su preko 150.000 života. Oko 15.000 dečaka-vojnika borilo se u ratu. Postojala je specifična ratna filozofija, nastala kao mešavina protestantizma, katolicizma, islama i šamanizma, te su vojne trupe, osim u borbama, učestvovale i u raznim obredima, čiji su sastavni deo bili upotreba narkotika, ritualna ubijanja i kanibalizam.
Sijera Leone, autor nepoznat. Izvor: Fausse Afrique
Beah: Dok sam živeo u Sijera Leoneu čuo sam mnogo priča o ratu, koje su zvučale kao da se rat dešava u nekoj drugoj, dalekoj zemlji. Tek kada su migranti počeli da prolaze kroz naš grad, počeo sam da shvatam da se rat zapravo događa u našoj zemlji. Porodice koje su prešle hiljade kilometara pričale su kako su im rođaci ubijeni i kuće spaljene. Neki bi se sažalili na njih i ponudili im da ostanu, ali većina migranata bi odbila, jer su mislili da će rat na kraju zahvatiti i naš grad. Ponekad bih pomislio da su njihove priče preterane. Jedini ratovi za koje sam ja znao su bili oni iz knjiga i filmova, i rat u susednoj Liberiji, za koji sam čuo preko BBC-ja.
Lami: Moji roditelji imaju devetoro dece. Često smo menjali škole, jer smo se stalno selili – iz Liberije u Gvineju i iz Gvineje nazad u Liberiju, iz sela blizu Gante u sela blizu Nzérékoré-a. Nismo svi prelazili zajedno, a ponekad je granica ostajala zatvorena, pa smo morali da čekamo i po nekoliko meseci da se ponovo vidimo. Jednom su zatvorili granicu i majka je ostala u Gvineji, a mi smo bili u Liberiji, s ocem. Vojnici su nam upali u kuću i počeli da prete da će nas ubiti. Otac im je dao sav novac. Ubrzo posle toga, moj najstariji brat je dobrovoljno stupio u vojsku. Od tada porodicu više nisu uznemiravali.
Beah, iz života u SAD. / Foto: ismaelbeah.com
Beah: Prvi put sam došao u dodir s ratom kada sam imao 12 godina. Bilo je to u januaru 1993. Moj brat, naš drug i ja smo otišli u grad Matru Džong, na takmičenje u repovanju. Osnovali smo hip-hop plesačku grupu kad mi je bilo osam godina. Krenuli smo, ne znajući da se nikad nećemo vratiti kući. Planirali smo da se vratimo sledećeg dana, pa se ni od koga nismo oprostili. Stigli smo u Matru Džong i prenoćili kod prijatelja. Sledećeg dana, naša drugarica se ranije vratila iz škole, dok smo još bili u njihovoj kući. Rekla nam je da je naš grad bio napadnut, a nastavnici su im rekli da će Matru Džong biti sledeći. Odlučili smo da pokušamo da se vratimo i vidimo šta je s našim porodicama.
Lami: U Liberiji sam igrao fudbal. U Evropi je lakše da budeš bolji od većine, nego kod kuće. Prvo sam igrao za školski tim, pa za nacionalni, ali je stalno bilo prekida, zbog rata. Kasnije sam otišao u Alžir da igram, pa u Maroko, i na kraju sam došao u Portugal. Ovde sam povredio koleno i sada sam na pauzi. Znam da mi fudbal dobro ide, ali ne volim mnogo da pričam o tome. Više volim da ljudi ne znaju, a onda da se iznenade kad me vide kako trčim.
Jednom, dok smo igrali u školi, došli su vojnici. Svi smo se razbežali, jer smo znali da ako te uhvate, odvešće te na front, drogirati te i naterati da pucaš. Bez obuke. Daju ti pušku i pošalju te da se boriš za sopstveni život. Kažu da je to najbolja motivacija. Moji drugari i ja smo uspeli da pobegnemo, stigli smo do šume i onda smo plivali preko reke. Znali smo da u tim rekama ima krokodila. Prešli smo na drugu stranu i čekali u šumi nekoliko sati, a onda smo se vratili kući. Dečaka-vojnika je bilo svuda u ratovima: uzimali su dečake čim su dovoljno jaki da nose pušku, ponekad i sa devet godina, i vodili ih na prvu liniju vatre. Vojnike nije bilo briga da li će dečaci poginuti ili ne.
Lami, iz života u Portugalu. Foto: Privatna arhivaBeah: Ponekad sanjam kako ponovo nosim svoj AK-47 i hodam preko plantaže kafe, gde ima mnogo dečaka i odraslih. Spremamo se da napadnemo mali grad u kom postoje zalihe municije i hrane. Čim smo malo odmakli od farme, nailazimo na još jednu manju naoružanu grupu na fudbalskom terenu, na mestu gde je nekada bilo selo. Pucamo dok i poslednje živo biće iz druge grupe ne padne na zemlju. Hodamo preko mrtvih tela, bacamo jedan drugom petaka. Druga grupa se takođe sastojala od momaka naših godina, ali nas nije bilo briga za njih. Uzimamo im municiju, sedamo na njihova tela i jedemo kuvanu hranu koju su nosili. Svuda oko nas razliva se njihova sveže prolivena krv.
Budim se u znoju i ostajem budan celu noć. Onda i na javi počnu da nadolaze uspomene: sećanja koja ponekad poželim da mogu da izbrišem, mada sam svestan da su i ona važan deo toga ko sam i kakav sam sada. Sedim po celu noć, u iščekivanju da svane, pa da mogu da se vratim svom novom životu, pokušajima da ponovo pronađem sreću kakvu sam osećao dok sam bio dete, sreću što sam preživeo, iako je biti živ povremeno bio ogroman teret. Ovih dana živim u tri paralelna sveta: u snovima i u iskustvu novog života u Americi, koji me baca u sećanja na prošlost.
Lami: Zbog nekih papira koje tek treba da sredim, još uvek ne mogu da upišem fakultet. Završio sam srednju školu, mada je bilo čupavo. Tamo moraš da platiš da bi išao u školu. Kad god to kažem nekom u Evropi, svi se čude. Jednom je otac poslao novac da platimo semestar, ali nije poslao meni, nego majci, i majka je tih 200 dolara potrošila na nešto drugo. Brat, sestra i ja smo otišli na ispit, a onda nam nisu dozvolili da polažemo, jer su videli da nismo platili. Glup je osećaj kad učiš, a onda ne možeš da polažeš. Majka nije ni išla u školu. Bio sam ljut na nju. Posle smo čekali oca da nam pošalje drugi novac i polagali smo, samo kasnije nego ostala deca.
Voleo bih da studiram fiziku, ali dugo sam van škole i čini mi se da sam zaboravio sve što sam znao. Da bi to studirao, treba da držiš formule u glavi i da možeš da računaš napamet. Sada bi mi verovatno bilo lakše da upišem neki jezik – portugalski ili španski. Ako nisi išao u školu, možeš da budeš samo fizički radnik. Ne želim da budem fizički radnik. Možda jednog dana upišem portugalski. Možda naučim čak i taj tvoj jezik.
—
Išmael Beah rođen je 1980. u Sijera Leoneu. Objavio je knjige ‘A Long Way Gone’ i ‘Radiance of Tomorrow’. Proveo je tri godine kao dečak-vojnik u građanskom ratu, pre nego što ga je UNICEF sa fronta prebacio u rehabilitacioni centar, a potom u SAD. Živi i radi u Njujorku. Zamišljeni razgovor sa Beahom priređen je prema knjizi ‘Na dalekom putu – Memoari dečaka-vojnika’. Prevod odlomaka sa engleskog je redakcijski.
Lami je rođen 1995. u Liberiji. Živeo je u Gvineji, Alžiru i Maroku, a trenutno živi u Portugalu. Igra fudbal i povremeno obavlja fizičke poslove u fabrici. Razgovor sa Lamijem vođen je u Putničkoj školi u Aveiru, avgusta 2016. godine.
Razgovarala: Jovana Georgievski
Tekst, objavljen na sajtu Kluba putnika u avgustu 2016. godine, prenosimo ljubaznošću uredništva