Prošlog meseca imao sam priliku da čujem dvojicu hispanskih pijanista (kad kažem “hispanski”, mislim na svaku nacionalnost južno od Teksasa, ne uključujući Španiju), i porazila me je snaga njihove muzike. Horacio Gutiereš, sa svojom moćnom, vatrenom tehnikom, dubokom sonornošću i jakim individualnim izrazom, jedan je od najimpresivnijih pijanista koje publika danas ima priliku da čuje. Santijago Rodrigez, takođe Kubanac, je druga klavirska škola. Njegove izvedbe su temperametne, poetične, imaju divnu boju i pune su empatije za publiku. Rodrigez svira jednako impresivno kao i Gutiereš, samo na svoj način.
Foto: Roberto Fonseca
Nema tu mesta iznenađenju. Čini se da zaboravljamo na muzički doprinos koji su Hispanci dali svetu. Ustvari, čak su i najprosvetljeniji Amerikanci skloni da zaborave na ogroman hispanski doprinos kulturi uopšte, i američkoj kulturi kao takvoj.
Mnogi Amerikanci odrasli su sa hispanskom muzikom u ušima, do te mere da misle da su je oni izmislili: tango, rumba, samba, mambo, beguine, salsa, bossa nova, kalipso, Tito Puente, Carmen Miranda, Xavier Cugat, Desi Arnaz a takođe Eddie Palmieri i Carlos Santana. Svi južno od granice su entuzijastično prisvojeni, a potom adaptirani, u SAD-u.
Kuba. Foto: Sendi Grej, 2014
Hispanski izvođači kao da su se oduvek odlično uklapali u američku šemu. Odmah su se prilagodili, govorili su isti muzički jezik kao i mnogi umetnici u SAD-u, izvode sličan repertoar, postoji zajednička nit. Međutim, hispanski intelektualci nikako da se uklope u šemu, i oduvek su imali volim te-ne volim te odnos sa Amerikom. Oni se dive snazi i veličini Amerike, njenim demokratskim idealima (što ne znači da se slažu sa degeneracijom tih ideala), njenom kreativnom snagom. Raspolućeni su.
Mnogi od hispanskih intelektualaca otišli su iz svoje zemlje da studiraju i putuju, i smatraju sebe kosmopolitama. Međutim, oni su isto tako kao čovek iz O. Henrijeve priče, koji ne želi ni jednu jedinu reč da procedi o svom rodnom mestu. Ispod njihovog internacionalizma, postoji zajedničko etničko nasleđe koje se ne može lako odbaciti. U njma teče krv Inka i Asteka, konkvistadora i španskih plemića. Oni su ponosan narod sa drevnim nasleđem.
Hispanski pisci često pronalaze snagu u starim kulturama, od spoja drevnih civilizacija do moderne misli koje su im u krvi. To im nije pomoglo da ne budu stereotipizirani. Bez obzira na to koliko se trude, društvo kao da neće da im dozvoli. S druge strane, umetnici i intelektualci kao da ne mogu da pobegnu od sebe: oni jesu predstavnici kultura svojih zemalja i nikada ne bi ni mogli da izgube kontakt sa tim nasleđem. Pisac Migel Angel Asturias pokušao je da sumira crte hispanskih stvaralaca: “Spaja ih shvatanje da čovek nije veći od prirode, dok u drugim književnostima i školama pisanja, kao što je evropska, čovek uvek dominira prirodom”.
Nacionalni park Patagonija, Čile
Neki pominju uticaj katoličke crkve. U hispanskih zemljama, crkva je veoma moćna i čak i oni koji su ih napustili priznaju da su tokom formativnih godina bili izloženi uticaju religije. Vaspitani su tako da se boje greha i njegovih posledica, kao što je večna kazna. Neki pominju strukturu hispanske porodice; i tu se uvek pojavi hispanski mačizam.
”Morate da razumete strukturu hispanske porodice”, kaže Santijago Rodrigez, poreklom sa Kube. “Otac je gazda, on je glavni pevac u kokošinjcu. On donosi sve odluke i naređuje svima oko sebe. On brine o porodičnoj časti. To je deo našeg mentalnog sklopa i sigurno je deo načina na koji mislimo, na koji ja sviram klavir”.
“Odrastao sam u svetu vrlo sličan svetu Šekspirovog Otela”, priča pijanista Fernando Buhones. “Naravno, moje poreklo je hispansko za razliku od Otela. Najgora uvreda koju možete da kažete latino muškarcu jeste da uvredite njegovu majku, ili da mu kažete da ga žena vara. Kada se tako nešto desi, obeležen si za ceo život. Gubiš svoju muškost. Upravo to je i Otelov problem.”
Imigracija hispanaca u SAD je zasigurno doprinela tome da se Amerikanci često identifikuju sa raznim aspektia hispanske kulture. To je lonac svega i svačega koji ponekad šišti i grmi, a ponekad pevljivo i klokotavo ključa.
Luis Armstrong svira za svoju suprugu Lusil Vilson na platou Gize (Egipat), 1961.
Giljermo Kabrera Infante, kubanski revolucionar koji se razočarao u Kastrovu revoluciju, našao se u egzilu i proveo dosta vremena u Americi. Šta ga je najviše interesovalo u vezi s Amerikancima i njihovom kulturom? “Bogartove ruke koje se tresu u besu i strahu u “Malteškom sokolu”… Prerije i pustinje američkog zapada i prave pustinje na jugozapadu… Hemingvejeva užurbana proza… Absurdni humor Pelermana, i Lardnera od kojeg ga je Pelerman ukrao… Blještavost grada na nekim Ficdžeraldovim stranicama, koji je verovatno najcivilizovaniji pisac ovog (XX-og) veka… Armstrongova večna životna radost i tvrda posvećenost sreći u njegovoj muzici, i džez tog vremena…”
Reklo bi se da Severna i Latinska Amerika uče jedna od druge.
—
Autor: Harold