Danas ima više prilika za devojčice, ali su stereotipi i dalje prisutni

Od devojčica se očekuje da budu ambiciozne i razmišljaju o budućnosti, ali im se takođe govori da budu tihe, skromne i pristojne – intervju sa poljskom psihološkinjom dr Barbarom Jozefik

Slede odlomci intervjua koji je vodila Agnieszka Jucewicz. Intervju je prvi put objavljen u poljskom nedeljniku “Wysokie Obcasy”, u julu 2018. godine.

Agnieszka Jucewicz: Kada danas pogledate devojčice, šta vidite?

Barbara Józefik: Mogućnosti. Živimo u vreme ženske revolucije. Žene ponovo uzimaju moć u svoje ruke, a devojčice će sigurno slediti njihov primer. Osamnaestogodišnja Ema Gonzales postala je lice kampanje “Never Again”, američkog pokreta protiv oružja. Prošle godine, na Međunarodni dan žena, bronzana skupltura devojčice postavljena je na Vol Stritu, ispred čuvene statue bika sa Vol Strita (Charging Bull), kao izraz suptilnog suprotstavljanja snazi i brutalnosti sveta finansija.

Trenutno smo u sred velike transformacije. Postoje nove prilike za žene, ali se one takođe suočavaju sa problemima koje nikada ranije nisu imale. Štaviše, neke stare, dobro poznate poteškoće nikada nisu nestale, a počele su da se pojavljuju ranije u životima žena.

AJ: Možete li da navedete neke primere?
Briga za sopstveni izgled, na primer, koja je pre nekoliko decenija bila pristuna samo među malim procentom mladih žena, sada postoji među devojčicama u zabavištu. Mediji nas bombarduju proizvodima za mršavljenje i nerealističnim idejama o telu, a nova generacija dece raste uz barbike. Ćerke slušaju svoje majke kako govore: “Više ne mogu da uđem u farmerke”, “Moram da smršam”, “Izgledam staro i odvratno” i bez obzira na svoju volju usvajaju istu strogoću u samokritičnosti.

AJ: Kakvu poruku majka, koja je opsednuta svojim izgledom, šalje svojoj ćerki?
Šalje poruku da je telo glavni aspekat identiteta žene. Žene su oduvek percipirane kroz fizički izgled, ali u današnjem potrošačkom svetu, telo je postalo proizvod. O nama se sudi na osnovu načina na koji sebe prezentujemo.

Mršava i zgodna osoba deluje kao neko ko ume da se kontroliše i zbog toga se percipira kao inteligentija, ambicioznija i upornija. Lepo oblikovano telo je neophodnost na putu ka uspehu, a ne govorim o uspehu u nekom specifičkom polju. To je opšti uslov.

Stare aspiracije kao što je pratiti svoju strast, raditi sa onima koje ceniš i poštuješ i razvijanje socijalnih i emocionalnih veština izguble na značaju. Ljudima je “dobar izgled” danas prioritet. Ogromna želja za boljim socijalnim i materijalnim statusom je takođe glavni uzrok enormnog pritiska koji roditelji vrše na svoju decu kada je u pitanju obrazovanje. Nažalost, dodatni privatni časovi, doedukacije i konstantno takmičenje među vršnjacima, koje ne ostavlja vremena za igru i opuštanje, često rezultuje iscrpljivanjem deteta, apatijom i depresijom. . Mit o uspehu ima svoju cenu.

AJ: Šta je mit o uspehu?
Zaboravljamo da je uspeh vezan za uzak krug ljudi. Nećemo svi postati ikone pop kulture, poznati svetski sportisti ili direktori velikih korporacija, koji voze skupe automobile i letuju na Barbadosu. Mnogi žive prosečne živote i nema ništa loše u vezi s tim. Osim što, za mnoge od nas, prosečno nije dovoljno. Ljudi žele da se ističu, da budu vidljivi i prepoznati. To je simptom našeg vremena.

AJ: Da li roditelji vrše pritisak na decu oba pola?
Apsolutno. Međutim, dečaci imaju drugi način da se nose sa ovim pritiscima i često koriste “nekako će se rešiti” strategiju. Devojčice su realističnije i često ozbiljnije shvataju očekivanja. One su savršeno svesne da visoke ocene ne padaju sa neba, već da zahtevaju mnogo truda i žrtvovanja. Statistike pokazuju da, u visoko razvijenim zemljama, više žena nego muškaraca upisuje fakulet, diplomira i završava dodatne kurseve.

Devojčice su osetljivije na kritiku i više se sekiraju oko neuspeha, naročito kada iznevere druge ljude.

AJ: Da li ste uočili da devojčice ovu vrstu pritiska vide kao problem kada vam se obrate? 
Devojčice od samo trinaest godina zabrinute su za buduće poslove i materijalno stanje. Za mali broj njih je važno da li će im profesija doneti ispunjenost i priliku da razvijaju svoja interesovanja. Mnogi moji mladi pacijenti, naročito oni koji pohađaju zahtevne škole, su potpuno iscrpljeni. Uče do jedan ujutro i ustaju u pet da ponovo pogledaju neke materijale pre nego što ujutro odu na čas. Oni pate od depresije, nesanice, poremećaja ishrane, glavobolja i bolova u stomaku, što su tipični psihosomatski simptomi iza kojih se kriju stres i strah od neuspeha.

Roditelji vide da se svet brzo menja i da je budućnost vrlo nepredvidiva, pa razmišljaju da, ako dete više uči, biće pripremljenije za nepredvidive izazove. Ovaj problem je naročito prisutan u modernim, liberalnim krugovima – u obrazovanim porodicama relativno visokog socijalnog statusa. Devojčice se u ovakvim sredinama odgajaju skoro na isti način kao dečaci. Ohrabruju ih da putuju svetom, šire svoja interesovanja i ovladaju raznim veštinama koje će im obezbediti više mogućnosti za izbor karijere. Ipak, još uvek postoje porodice koje pripadaju konzervativnijim društvenim grupama. U njima se neguju tradicionalne vrednosti i devojčice se od najranijeg uzrasta pripremaju da budu marljive supruge i majke, koje će svoj život u potpunosti posvetiti porodici. Mislim da ove dve sukobljene ideologije ne samo da paralelno postoje u savremenom svetu, već se i međusobno presecaju.

AJ: Novo se pojavilo, a staro još uvek nije nestalo?
Tako barem ja to vidim.

Na devojčice su usmerena i tradicionalna i moderna očekivanja, a ona važe i kada odrastu.

Zar nemate utisak da se u današnjem svetu zahteva da devojka ima dobro obrazovanje i dobar, prestižan posao, ali nas niko ne razrešava brige o deci i kući? Devojčice se suočavaju sa istim problemom. Od njih se očekuje da imaju ambiciozne planove za budućnost, a istovremeno i da budu tihe, skromne i da se ne ističu. Uobičajena reakcija nastavnika na dečaka koji trči po učionici je “Dečaci su dečaci” ili “On ima jaku ličnost”. Devojčicama takvo ponašanje nikada ne bi moglo da prođe.

Od devojčica se traži da se kontrolišu, da budu osetljivije i poslušnije. Uprkos značajnim promenama u načinu života, ova staromodna očekivanja nikada nisu nestala. Štaviše, prenela su se i na dečake. Danas se dečaci ohrabruju da brinu o deci i budu nežniji, ali da ipak ostanu dovoljno “opasni” da donose “muževne odluke” u vanrednim situacijama, i da nikada ne plaču. Oni se danas takođe ohrabruju da pomažu u kućnim poslovima i kuvanju.

AJ: Zar to nije pozitivno?
Angažovanje partnera, muževa i sinova oko kućnih poslova je zasigurno sjajna stvar. Jedino što me brine je što linija između muževnog i ženstvenog ponašanja polako nestaje. Prirodno je da svaka transformacija briše stare podele i traži nove definicije, istražuje nepoznatu teritoriju. Ipak, možda postoji tamna strana liberalizacije.

AJ: Na šta mislite?
Na primer, devojčice pokazuju agresivno ponašanje koje je bilo tipično za dečake. Formiraju ženske bande i tuku se, zlostavljaju druge ljude i kradu. To nije čest scenario, ali sve je veći broj takvih primera. Žensko nasilje postalo je tema moderne kulture, kroz filmove, crtaće, knjige i stripove o ženskim superherojima – veštim borkinjama i ubicama.

Naravno, drago mi je da je devojčicama konačno dozvoljeno da pokažu ljutnju, jer ona je tu, duboko u njima. Samo se pitam da li je ženska agresija autentična, ili je ista kao muška? Pre izvesnog vremena, pročitala sam u jednim britanskim novinama da je ultimativni dokaz ženske liberalnosti i rodne ravnopravnosti u Velikoj Britaniji  to da, kada su mrtve pijane, žene uriniraju ispred kluba, baš kao i muškarci. Mislim da je to apsurdno. Jesmo li se za to borili?

AJ: Mislim da niko ne treba da urinira na javnom mestu, ni devojčice, ni dečaci.
U potpunosti se slažem. Drugi problem koji smatram važnim je porast zloupotrebe psihoaktivnih supstnci među tinejdžerkama, koji vodi u ranije stupanje u seksualne odnose. Nažalost, cena koju devojčice plaćaju za ove “privilegije” može biti neverovatno visoka.

AJ: Vidite li neke sličnosti između devojčica koje danas srećete i onih koje su dolazile na terapiju pre 10 godina?
Na moje iznenađenje, uprkos svim promenama čiji smo svedoci tokom poslednjih godina, samopouzdanje mnogih tinejdžerki i dalje zavisi od toga li imaju dečka ili ne. Dečko podiže status devojčice u srednjoj školi. Devojčice koje nemaju dečka imaju niže samopouzdanje. Ovo važi za devojčice iz svih društvenih miljea. Čak i kada govorimo o fizičkom izgledu, mišljenje dečka i dalje ima veliki uticaj na devojčicinu sliku o sopstvenom telu i na njeno prihvatanje same sebe.

AJ: Šta možemo da učinimo da pomognemo devojčicama da u potpunosti iskoriste prednosti svoje slobode? Kako možemo da ih ohrabrimo da neguju svoju ženstvenost? 
Možemo da počnemo od uvažavanja svih predrasuda i stereotipa sa dužnom pažnjom, jer hteli mi to ili ne, prenosimo svoje obrasce ponašanja na mlađe generacije.

Žene mnogo zahtevaju od sebe i još više od svojih ćerki, ali ne toliko mnogo od svojih sinova. Ovo možda ima istorijsku osnovu: muškarci su išli u rat, ginuli ili nestajali, dok su žene, odjednom same, morale da budu dovoljno jake i odlučne da brinu o sebi i svojoj porodici.

Ako bismo, kao odrasle žene, pokušale da umanjimo očekivanja od sebe samih, ako bismo prestale da se osećamo obaveznim da odgovorimo na tuđe zahteve, možda bi se otvorio prostor za devojčice da otvoreno cene svoju slobodu, otkrivaju sopstvene ambicije i, na kraju, da počnu da uživaju u svojim životima?

Neke od njih možda žele da putuju i istražuju svet, dok će druge tražiti pouzdanog partnera sa kojim mogu da dele odgovornosti. Zasigurno, neće sve imati ambicije da osvoje Nobelovu nagradu, ali će biti mnogo srećnije kada prate svoje snove, a ne visoka očekivanja svojih roditelja.

—

Adaptacija i prevod na engleski: NewsMavens 
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski