Na severu Sumatre, bivši indonežanski pripadnik radikalne paramilitarne grupe otvorio je školu za decu terorista, sa ciljem da njihova budućnost bude drugačija od njegove prošlosti
Šta se dogodi sa decom kada shvate da su njihovi roditelji radili loše stvari? Šta se desi kada roditelji završe u zatvoru? Ili kada poginu od metka? Kako razmišljaju deca čiji su roditelji teroristi?
Khairul Ghazali imao je mnogo vremena da razmišlja o ovim pitanjima dok je bio u zatvoru – tačno šest godina, što je najblaža kazna među njegovim saborcima, osuđenim 2010. godine za terorističke aktivnosti. Imao je mnogo vremena da razmišlja ne samo o deci koja su poginula u bombaškim napadima koje je izvršila teroristička organizacija čiji je bio član, a takođe i da misli o deci čiji su roditelji bili u ćeliji do njegove.
Njegova ideja nije bila da se bori protiv korena terorističkih organizacija u Indoneziji, već da promeni seme, da tako kažemo. Razmišljao je o tome kako da spase mladice podložne iskvarenom uticaju islamske paravojske i kako da ih posadi na novom, zdravijem zemljištu.
Ovo se na kraju desilo na 30 hektara nedaleko od Medana, prestonice severne Sumatre, gde se danas nalazi Ghazalijeva islamska škola sa internatom Al-Hidayah.
Ghazali je rođen u porodici koja je bila član Darul Islama, grupe koju su osnovali paravojnici koji su čvrsto verovali da Indoneziju treba pretvoriti u islamsku državu. Kao tinejdžer, 1984. godine, Ghazali se priključio separatističkoj terorističkoj grupi Jemaah Islamiyah, ćerki-organizaciji Darul Islama. Kao mladić, Ghazali je učestvovao u bombaškim napadima i pljačkama banki u Indoneziji. U zatvor je otišao 2010. godine.
Kada su indonežanski zvaničnici otvorili Nacionalnu agenciju za borbu protiv terorizma, posetili su zatvor u kojem je bio Ghazali. On im je tada ispričao o svojoj ideji da se bori protiv terorizma u Indoneziji kroz obrazovanje i da omogući deci, čiji su roditelji bili uključeni u terorističke aktivnosti, da imaju emocionalno bezbedno mesto da uče i gde neće biti izložena nasilju. Škola bi trebalo da bude otelotvorenje promene njegove ideje o džihadu (sveti rat protiv nevernika).
Do trenutka kada je 2015. pušten na uslovnu slobodu, njegove ideje već su stigle do lokalnih i nacionalnih političara, a guverner severne Sumatre uputio je molbu Ministarstvu privrede da obezbedi Ghazaliju plac za školu. Uz pomoć prijatelja i porodice, Ghazali je ostvario svoju viziju da otvori školu Al-Hidayah.
Okruglih obraza stisnutih između brade i debelih naočara, Ghazali se zadovoljno osmehuje, na njegovom izboranom pedesetdvogodišnjem licu naziru se tragovi mračne prošlosti. “Cilj ove škole je prevencija radikalizacije među decom iz porodica terorista”, priča on. “Odabrao sam mesto udaljeno od gradske gužve, ali i od predgrađa, kako bih obezbedio deci mesto da uče o veštinama koje su im potrebne za normalan život”.
U internatu škole trenutno živi dvadeset dečaka, koji pohađaju nastavu po standardnom indonežanskom školskom programu, sa dodatkom časova engleskog, arapskog, preduzetništva, poljoprivrede i psihologije. Očevi nekih od ovih dečaka su u zatvoru, a neki dečaci su videli smrt svog oca. Međutim, ovo nije spasilačka misija, iako Ghazali posećuje domove svojih učenika. Dečaci u školu mogu da dođu samo uz dozvolu svojih roditelja ili staratelja. Religijsko obrazovanje u školi odvija se iz perspektive rahmatan lil ‘alamin – islama kroz mir i toleranciju. Jednom prilikom, roditelji su dečaka povukli iz škole i vratili ga radikalnim uverenjima.
Glavni cilj škole je da okupi studente koji dolaze iz sličnih porodica, koji jedni druge doživljavaju kao uobičajene dečake i da ih nauči kako da napuste put na kojem možda nisu bili ni svesni da jesu, te da ih podstakne da krenu drugim putem.
“Biti drugačiji od druge dece nije lako i ovi učenici moraju da dobiju savete kako da se nose sa izrugivanjem od strane druge dece, kako da razviju samopouzdanje, kako da počnu da razmišljaju kao jednaki u poređenju sa drugom, “normalnom decom”, priča Hamdi Muluk, profesor psihologije na Univerzitetu Indonezije, koji je istraživao i intenzivno pisao o psihologiji terorizma. “Deca takođe mogu da imaju problem da shvate šta je terorizam. Zbog toga mogu da budu zbunjeni, da imaju malo samopouzdanja i da gaje strah od odbijanja. Ako osećaju frustraciju, mogu da se okrenu osveti ili mržnji. Ovo može da postane ozbiljan problem u tinejdžerkom uzrastu. Neko mora da im realistično objasni šta se dogodilo njihovim roditeljima.”
Terorističke aktivnosti su danas retke u Indoneziji. Ghazali je u njima učestvovao u vreme kada su bile najintenzivnije. Kada se priključio grupi Jemaah Islamiyah, predsednik Indonezije bio je Suharto, vojni diktator koji se zalagao za ujedinjenje kontinentalnog dela i ostrva, kroz ideologiju Pancasila, zasnovanu na pet principa iz raznih religija, koja se suprotstavljala šerijatskom zakonu. Za vreme Suhartovog režima radikalni islamizam nije tolerisan. U želji da pobegnu od represije, Ghazali i njegovi saborci u Maleziji i Tajlandu često su putovali u inostranstvo kako bi savladali tehnike bombaških napada i korišćenja oružja.
Kada je Suhartov režim pao 1998. godine, pripadnici Jemaah Islamiyah vratili su se u Indoneziju da sprovedu teroritičke aktivnosti na ostrvima. U bombaškim napadima na Baliju 2002. poginulo je 202 ljudi, a 2005. godine 20 ljudi. U napadu na Hotel Meriot u Džakarti poginulo 20 ljudi, u napadu na ambasadu Australije 9, a u napadu na ambasadu Filipina 2000. godine dvoje ljudi. U to vreme, broj oružanih pljački banaka bio je na vrhuncu, a procenjuje se da je u Medanu ukradeno 44.000 američkih dolara. Dva dana kasnije, u noćnom napadu na sedište policije u gradu Hamparan Perak na severu Sumatre poginula su tri policajca.
Nakon poslednjeg napada, znajući da ih traži specijalna indonežanska antiteroristička jedinica, tzv. Densus 88, Ghazali i njegovi saborci povukli su se u Ghazalijevu kuću u Tanjug Balai, na oko pet sati istočno od mesta zločina. Otkriveni su mesec dana kasnije i policija je izvršila raciju na kuću, u kojoj su dvojica terorista ubijeni. Ostali su osuđeni na kaznu zatvorom.
Haos i strava Ghazalijevog prethodnog života kao da ne mogu da budu u većem kontrastu sa njegovim sadašnjim okruženjem.
Škola je jednostavno i mirno mesto, od dve učionice sa pastelno žutim zidovima, džamije, nekoliko kancelarija, radioničarskim prostorom, tri igrališta i spavaonicom. Škola je besplatna, a u njoj radi osam nastavnika, svi volonterski. Školu finansiraju Ghazali i visoki državni zvaničnici Indonezije: šef Nacionalne agencije za borbu protiv terorizma Suhardi Alius, načelnik državne policije Tito Karnavian i načelnik policije glavnog grada Medana, Mardiaz Kusin.
“Ova deca su žrtve”, kaže Alius. “Oni su često izopšteni i izloženi društvenoj osudi, marginalizovani su i svi se drže podalje od njih, jer se pribojavaju da će dečaci usvojiti ideologiju svojih roditelja. A ovde su voljeni i pruža im se pažnja, socijalizuju se”. Alius je tri puta do sada posetio školu, a Agencija za borbu protiv terorizma učestvuje u razvijanju školskog kurikuluma za Al-Hidayah kao deo svojih godišnjih aktivnosti.
Uprkos svojim idejama, Ghazali je imao poteškoća da se socijalizuje i integriše svoju školu u lokalnu zajednicu, koja se u prvo vreme protivila projektu, sa sumnjom da je sve prevara i da Ghazali želi da tajno nastavi rad sa svojom starom organizacijom.
“Postojala je stigma, govorilo se da gajimo decu-teroriste”, priča Ghazali. “Prijavili su nas vlastima koje su nas na kraju posetile i videle da ne stvaramo sledeću generaciju terorista”.
Negativnih reakcija je bilo i sa druge strane. Ghazalijevi bivši saborci vide ga kao izdajnika, marionetu vlade, policije i Agencije za borbu protiv terorizma.
Nedugo zatim, brat jednog od terorista koji je učestvovao u napadima na Baliju, odlučio je da osnuje sličnu školu na istoku Jave, u selu Tenggulunan, uz podršku Agencije za borbu protiv terorizma i lokalne vlade. Alius kaže da će se možda otvoriti i treća škola.
Ghazali kaže da nikada ne bi tvrdio da je Al-Hidayah savršeni model škole, ali učenici kažu da novo učenje o džihadu kao da deluje.
“Ja sam đak ove škole od avgusta 2016”, kaže Ahmad Irgi, jedanaestogodišnjak koji je napustio državnu školu posle četvrtog razreda. Njegov otac je umro u zatvoru 2015. godine. “Moja majka me je dovela ovde da učim o religiji i drugim stvarima, kako bih mogao da budem dobar i sposoban sin. Sada imam puno drugara. Mnogi od njih imaju sličnu životnu priču kao ja”.
Šta bi Irgi voleo da bude kad poraste? Policajac.
—
Autorka: Gabrijela Lipton (oktobar 2017)
Fotografije: Albert Ivan Damanik
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski
Izvor: Southeast Asia Globe