“Baka” bivših vojnika: Kako je Pakistan deradikalizovao nekadašnje talibanske borce

Regrutacija zahvaljujući neznanju i izolaciji

Opšti utisak koji se stiče na osnovu popularnih medija i društvenih mreža je da se radikalizacija koju propovedaju Talibani, ISIS i Boko Haram dešavaju u strogo konzervativnim džamijama i medresama (medresa – islamska škola, prim.prev). Međutim, Peračina praksa pokazuje, kao i mnoge naučne studije, da se regrutacija ekstremista dešava na različite načine, često kroz eksploataciju najranjivijih. Talibani vrebaju pre svega mlade koji su otuđeni ili izolovani od svojih porodica i zajednica, bilo da je to usled siromaštva, niskog društvenog statusa, isključenosti iz sistema školovanja ili odsustva njihovih očeva. Peračin tim je zaključio da su najčešća meta dečaci koji su dovoljno mladi da budu oblikovani, a koji su najčešće na početku puberteta, a najmlađi među njima su desetogodišnjaci.

“Ovi dečaci osećaju da nemaju podršku, a Talibani im je pružaju”, objasnila je Perača. “Obrazac se ne razlikuje mnogo od onog prema kojem se deca u Kaliforniji regrutuju u ulične bande”, kao što je Mara Salvatrucha (MS13).

Neki dečaci sa kojima je Perača radila su bukvalno oteti. Naoružani Talibani su obilazili sela od kuće do kuće kao bi vršili pritisak na meštane da daju svoj doprinos. Ako porodice ne bi mogle da ponude novac, Talibani su ih pritiskali da daju dete za regruta. Neka deca čiji su srodnici militanti ideološku i vojnu obuku prolazila su kod kuće.

Dečaci u selu Matta, dolina Svat, Pakistan. Foto: Syed Mehdi Bukhari (2016)

Talibani koriste radikalizovane islamske argumente da pridobiju regrute iz srednje klase i obrazovane. “S druge strane, izmišljaju regilijske ideje za veće grupe neobrazovanih mladih koji nemaju razvijene veštine kritičkog mišljenja”, objasnila je Perača. “Talibani govore ovim momcima da pakistansku vojsku obučavaju Amerikanci, da mnogi pakistanski vojnici nisu čak ni muslimani, i da sve to piše u Kuranu”, dodala je ona. Mnogi dečaci, koji su nepismeni ili su pohađali loše škole, “nikada nisu savladali veštinu kritičkog mišljenja, niti kako da postave pitanje”, rekla je Perača. “Moramo da ih naučimo da je važno da provere ono što čuju”.

Mladi sa dobrim vezama unutar porodice i zajednice su manje podložni regrutaciji od strane nasilnih ekstremsita i važni su za inicijative deradikalizacije, uključujući i Peračinu. Tokom višegodišnje prakse, Institut za mir SAD-a (USIP) je došao do zaključka da su najuspešniji programi prevencije regrutacije oni koji uključuju roditelje i širu porodicu. Razlog tome je visoko vrednovanje porodičnih veza u tradicionalno-plemenskom pakistanskom društvu.

Poziv u vojsku

Odrastajući u Pakistanu, Perača je išla na odmore sa porodicom u dolinu Svat, smeštenu na severozapanu Pakisana, među planinama čiji su vrhovi pokriveni snegom cele godine. Studirala i radila u Kanadi i Engleskoj pre nego što se devedesetih vratila u Pakistan i počela da radi kao psihoterapeut u Lahoru.

“Nisam bila svesna svoje boje kože. Onda se desio 11. septembar (serija od četiri teroristička napada Al-Kaide u SAD-u 2001. godine, prim.prev), i odjednom sam shvatila da imam tamnu kožu”, rekla je Perača u intervjuu koji je dala malo pošto centar Sabaoon počeo sa radom. “Nisam želela da živim u svetu u kojem nisam bezbedna, bez obzira na to da li sam braon, bela ili crvena. Takođe, morala sam da preuzmem odgovornost za ono što se dešavalo u Pakistanu”.

Selo Kabal u dolini Svat. Foto: Syed Mehdi Bukhari (2016)

Kada su dolinom zavladali Talibani, zabranili su i bombardovali škole za devojčice, ubijali meštane koji su preispitivali njihovo usko tumačenje islama. Kada su militanti iz doline Svat 2009. osvojili dolinu, pakistanska vojska počela je da hapsi talibanske borce, među kojima su mnogi bili dečaci mlađi od tinejdžerskog uzrasta.

Perača je primila telefonski poziv od zapovednika vojske. Njegove trupe držale su 12 talibanskih dečaka-vojnika, sa kojima nisu znali šta da rade. Zamolili su doktorku Peraču da dođe u Svat i napravi psihološku procenu.

“Bila sam uplašena”, rekla je Perača. Zabrinuta na kakvu surovost može da naiđe kod dečaka, nosila je veo da prekrije lice. Ubrzo je shvatila da su dečaci traumatizovani, a veo je zamenila majčinska empatija. “Rekla sam vojnicima: “Molim vas, nemojte ih poslati u zatvor”, rekla je. “Treba saosećajno da im pristupimo, da ih vratimo u školu i promenimo njihova srca i umove, da im ponudimo alternativu u životu”.

Suština: “Nada za njihovu budućnost”

Rezultat je, kako kaže Perača, zajednički civilno-vojni uspeh. Program centra razvijali su socijalni radnici, akademici, predstavnici nevladinih organizacija, a vojska obezbeđuje Sabaoon. “Vojska je otvorila centar i predala nam ga”, rekla je Perača. “Uopšte se nisu mešali u program”.

“Od 192 dečaka koji su se iz centra vratili u svoje zajednice, nijedan se nije vratio Talibanima ili radikalnim stavovima”, rekla je Perača. Povratnicima treba kontinuirani nadzor, podrška iz njihovih zajednica i zaštita lokalne policije od napada Talibana. U nekoliko navrata, imali smo intervencije vraćanja dečaka u rehabilitacioni centar kada bi se našli u opasnosti”.

Porodica ide kući. Dolina Svat. Foto: Syed Mehdi Bukhari (2016)

Perača naglašava da je proces deradikalizacije individualna stvar za svakog militanta, obično traje nekoliko godina: i boravak u centru, i monitoring kada dečaci napuste centar. Ovakav model centra nije rasprostranjen u Pakistanu. Izveštaj USIP-a iz 2015. godine registrovao je “međusobno nepovezane napore policije i civilnog sektora u drugim delovima Pakistana”.

Suštinski zadatak deradikalizacije je da “pruži ljudima nadu za njihovu budućnost”, rekla je Perača. Još važnija je prevencija radikalizacije pre nego što se sve to dogodi. “Naš stav je da deca u ruralnim delovima Pakistana moraju da se školuju, da dobiju dobro obrazovanje koje bi im omogućilo da zacrtaju plan u životu i uspeju da žive od svog posla”.

—
Autor: Džeremi Mur (oktobar 2017)
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski

Izvor: usip.org