“Naravno da sam feminista,” kaže plavobradi muškarac pred svojim kolegama.
Oh, u redu. Hvala što ste to podelili, Bjørn-Olav!
Ovo nije scena iz naučno-fantastičnog filma. To je svakodnevni prizor u zemlji u kojoj živim već osam godina: Norveškoj.
U Francuskoj, zemlji u kojoj sam se rodila, feminista je prljava reč. Želja da se postigne rodna ravnopravnost se ceni se naročito, a mnoge desničarske i ultrakonzervativne hrišćanske grupe uveravaju ljude da se iza postizanja rodne ravnopravnosti krije težnja da se deca nauče da masturbiraju u školi. (Juhu, Francuska!!) To nema nikakve veze sa željom da se uspostave jednake mogućnosti za sve.
U Norveškoj, “feminista” nema negativno značenje. Feminizam se ohrabruje, i kod muškaraca i kod žena. Prvi put kada sam u praksi shvatila da je to moguće bilo je na konferenciji koju je organizovao feministički časopis FETT. Na moje veliko iznenađenje, za štandovima su stajali muškarci, a oni su takođe bili članovi upravnog odbora i komiteta, delili flajere i kafu, pozivali nas da se priključimo.
“Da li bi za sebe rekao da si feminista?”, pitala sam jednog Skandinavca. “Da, naravno”, odgovorio je. “Želim da moje ćerke rastu u svetu u kojem mogu da rade šta god žele, da se prema njima odnose kao prema jednakima od vrtića. Želim da imaju jednake mogućnosti kao i muškarci kada odrastu.” Na njegovoj majici je pisalo “Ovako izgleda feminista”, na osnovu koje se moglo zaključiti da je to njegov stav. Ipak, za mene je to bilo toliko neverovatno, da sam morala da proverim.
Zatim sam pitala žene iz organizacionog komiteta FETT-a: “Šta mislite o tome što su muškarci u upravnom odboru zajedno sa vama i donose odluke o feminističkim pitanjima?” Gajila sam tu ideju da u nekim feminističkim grupama (barem je tako u Francuskoj), žene ne žele muškarce u svojim grupama. “Naravno, zašto da ne?”, odgovorila je ona. “Feminizam nije jednostran. I muškarci mogu da doprinesu promeni, ne samo žene”. Da, naravno. Od te zdravorazumske rečenice navlažile su mi se oči. Zar to ne bi trebalo svuda da bude tako jednostavno?
Kako izgleda feminista?
Ne bih išla toliko daleko da tvrdim da svi muškarci u Norveškoj smatraju sebe feministima. Međutim, takoreći je tabu da žena sebe ne smatra feministkinjom. Kada su u pitanju muškarci u Norveškoj, treba dugo da tražite pre nego što pronađete nekoga ko je spreman da javno kaže da ne želi ravnopravnost i jednake mogućnosti za muškarce i žene. Očevi radosno uzimaju porodiljsko na deset nedelja ili duže. Verujte mi, može biti i na mnogo duže. Prilično sam sigurna da ako bi u slučaju ukidanje te mogućnosti mnogi ljudi, svih rodova, demonstrirali na ulicama.
Kao da “porodiljsko” odsustvo za muškarce (pappaperm, na norveškom) nije dovoljno, Norvežani sada rade na brisanju razlika u platama između muškaraca i žena. Ali, nemojte se preterano nadati: nije da su muškarci i žene jednako plaćeni u Norveškoj (čak i naučna-fantastika ima granice), ali se barem trude da to postignu.
To je slučaj i sa muškom fudbalskom reprezentacijom – norveški fudbaleri su bili nezadovoljni što fudbalerke primaju manje od polovine njihove plate (da, dobro ste pročitali, manje od polovine), pa su se 2017. dobrovoljno odrekli dela prihoda da bi fudbalerke mogle da budu plaćene jednako kao i oni. Evo priče o tome.
Nije li to slatko?
Zar fudbal u Norveškoj nije super-mačo sport?
Norveška fudbalska asocijacija uveliko zapošljava žene za sudije. To ne ide glatko, o čemu svedoči članak o tome da su se muškarci pobunili što imaju ženu za sudiju. Vikali su: “Prokleta k**vo!”, ali izgleda da nju to nije uplašilo, niti bilo koju drugu sutkinju. Norveška fudbalska asocijacija od tada pojačano radi na tome da u fudbalu bude više žena i devojčica, i to je slučaj sa sportom u Norveškoj generalno.
Da, fudbal je u Norveškoj ponekad je mačo sport, ali su žene ipak jednako plaćene. Ali, da li je to rešenje? Ako jeste, onda nam preostaje da se oslanjamo na muškarce koji veruju da su plaćeni duplo ne zbog toga što su duplo sjajniji od žena, već zato što postoje strukturne nejedakosti.
Biće potrebno oko 170 godina da se postignu jednake plate za žene i muškarce
Svetski ekonomski forum je u 2016. izneo procenu da će za postizanje jednakih plata biti potrebno oko 170 godina. Prema mojoj računici, ako se vodimo primerima kao što je norveška fudbalska reprezentacija, trebaće 649 godina da se počnemo da budemo jednako plaćeni.
Rodna ravnopravnost se neće desiti sama od sebe i moramo da se borimo za nju. Vi, ja, muškarci, žene, nastavnici/ce, očevi, majke, svi ljudi koji prave reklame i oni koji odlučuju o tome kolike će biti plate. U tome svi moramo aktivno učestvovati.
Za one koji još uvek nisu ubeđeni, dokaz da žene itekako zaslužuje jednaku platu je primer norveške fudbalerke Ade Hegerberd, koja igra za Olimpik iz Liona (Francuska): UEFA ju je proglasila za najbolju fudbalerku u Evropi 2016. godine, a 2017. je postala BBC fudbalerka godine! Zar nije zaslužila jednaku platu?
Foto: Ada Hegerberg /Bilde av Aftenposten
—
Autorka: Sian O’Hara
Adaptacija i prevod sa engleskog: Jovana Georgievski
Izvor: VG