“Ne ignorišemo činjenicu da ne živimo u kompletnoj porodici, ali dobro se snalazimo. Najponosniji sam na to što za klince iz kraja nisam čika Zoki, već uvek Jelenin tata”, kaže Zoran Mitrović, taksista iz Obrenovca
Prva asocijacija na samohrane roditelje najčešće su majke koje same odgajaju decu. Ali sve češće se u takvoj ulozi nalaze i muškarci. Udruženje samohranih roditelja, registrovano na Vračaru, ima 970 članova, a među njima je 220 očeva. Sa njima nije bilo teško stupiti u kontakt, ali nije bilo lako naći termin za razgovor između njihovih poslova, obaveza i vremena provedenog sa decom.
Zoran Mitrović, taksista u četrdesetim godinama, otac je sina (11) i ćerke (14). Sud je starateljstvo dodelio majci, što je inače češća praksa, ali je ćerka ipak odlučila da živi sa njim.
– Ne sviđa mi se što su deca razdvojena, oni su jedno drugom najbliži i treba da budu vezani. Zato kod nas važi princip dogovora: oni sami odluče kada i koliko dugo žele da budu kod nekog od nas i to je do sad dobro funkcionisalo. Ne ignorišemo činjenicu da ne živimo u kompletnoj porodici, ali dobro se snalazimo. Najponosniji sam što za klince iz kraja nisam čika Zoki, već uvek Jelenin tata – kaže Mitrović.
Ćerka uvek ide u školu prepodne, a ovom taksisti posao omogućava da obaveze uskladi sa potrebama dece. Sve kućne poslove je odavno savladao, kaže, a ako negde zaškripi pri pravljenja ručka, pozove neku prijateljicu da se posavetuje. I Jelena je već velika, zanima je eksperimentisanje u kuhinji, najviše uči od mame, ali voli da kuva i kada je sa tatom, dodaje on.
Upitan kako se snalazi sa ženskim temama, Mitrović smatra da još nije vreme da razgovara sa ćerkom o pubertetskim promenama i dečacima, jer je “još detinjasta”.
– Šminka i modiranje još je ne zanimaju. Jelena ima dobre, pristojne drugove, oni su zaštitnički nastrojeni, tako da uvek znam da je bezbedna. Ona je vođa njihove “bande”. A drugarice su tu kad treba da se uplete pletenica za folklor – priča Mitrović.
“Međusobno se ispomažemo”
Slobodan Petković (30) otac je jednoipogodišnjeg Lazara kojeg odgaja uz pomoć oca i braće. On smatra da muškarci sve mogu da rade jednako dobro kao i žene, pa i da odgajaju decu, ali priznaje da su mame ipak malo snalažljivije.
– Staloženije su, ne reaguju toliko burno, a očevi su privrženiji i zaštitnički nastrojeniji. Dok je Lazar učio da hoda, išao sam za njim sve vreme da bih ga uhvatio ako padne, a onda mi je drugarica, majka troje dece, objasnila zašto to ne treba da radim – kaže Slobodan.
Petković dodaje da poznaje mnogo samohranih majki, a malo očeva, ali da se svi savetuju i međusobno ispomažu.
– Iz ljubavi i brige svi umemo da pogrešimo. Jednom sam video da se Lazi zacrvenela ručica i otrčao sam s njim kod lekara. Ispostavilo se da je bio – ujed komarca. A jedan “kolega” samohrani otac je detetu koje nema ni godinu dana kupio bicikl – priznaje Petković.
Samohrani očevi sa kojima smo razgovarali ističu da ne bi trebalo praviti razliku između njih i samohranih majki.
– Roditeljstvo je teško, ma kog pola bili, ali i neizmerno lepo. Najsrećniji sam kada vidim da mi je sin srećan. Trudim se da radim ono što je dobro za njega, mnogo šetamo, igramo se, pričam mu i učim ga da ne bude sebičan. Ta njegova ishrana se ni meni ne sviđa, ali šta da radimo, zdravo je, pa mora da jede – uz smeh kaže Petković.
“Teško je i samohranim tatama, i mamama, i ljudima koji u braku odgajaju decu, i onima koji nemaju decu, svima je teško, pa ne mislim da smo mi samohrane tate posebni, ali nam je mnogo lepo s našom decom”
Lazar Kostić, Sarin tata
Lepotu roditeljstva pre svega ističe i Lazar Kostić. On je postao tata sa 20 godina, a danas ima četvorogodišnju Saru.
– Teško je i samohranim tatama, i mamama, i ljudima koji u braku odgajaju decu, i onima koji nemaju decu, svima je teško, pa ne mislim da smo mi samohrane tate posebni, ali nam je mnogo lepo s našom decom – kaže Sarin tata.
Ocenjuje da saveti ne pomažu mnogo, jer je svako dete različito, a da je obaveza roditelja pre svega da poznaje svoje dete, što se postiže stalnim razgovorom i zajednički provedenim vremenom i aktivnostima. On kaže da je prvenstveno tata, a da na posao ide “u slobodno vreme”.
Samo iskreno
– Sara je prisutna u svemu što radim, pomaže mi čak i kad sređujem kuću ili pravim ručak. To je ujedno i druženje i vaspitavanje. A odavno sam naučio da joj pravim frizure i lakiram nokte – objašnjava on.
Na pitanje kako sve postiže, odgovara da spava svega tri sata dnevno. Skromno dodaje da je to normalno i da svakom roditelju nedostaje da mu dan bude duži bar pet sati.
– Sara je u stanju da postavi milion pitanja, a ja se trudim da je ne lažem i da joj ne dajem netačne odgovore. Sa njom razgovaram kao sa odraslom i trudim se da joj usadim prave vrednosti – priča Lazar.
Promenio je, kaže, mnogo poslova, a na sadašnjem poslu radi mahom noćne smene, što mu omogućava da dane provodi sa ćerkom. Radio je i u obezbeđenju, dodaje, ali kao roditelj ne može sebi da priušti da se bavi opasnim zanimanjima. Na poslu koji sad radi ima još samohranih tata, dodaje on.
Jedine dve osobe kojima može da poveri Saru su njegova majka i njegova najbolja drugarica Mina. Na njih računa da će pričati sa Sarom o “ženskim temama” kad malo poraste.
– Sara me tera da nađem devojku. Kad se šetamo, često prilazi devojkama koje nisu u muškom društvu, pa ih nudi kokicama ili im ubere cvet. Drugovi me zadirkuju da sam je to ja naučio. Inače, iako je jedinica, nesebična je i sve deli sa drugima, ali sladoled ne da, nipošto! Skoro mi je rekla da bi i mene menjala za sladoled, ali samo od šumskog voća – kaže Lazar uz osmeh, ali setno.
—
Autorka: Maša Milojković
Izvor: Blic