U velikim gradovima Latinske Amerike, termin “mačo” među lokalnim intelektualcima može zvučati kao “neotesana muškarčina”, “grubijan”. Međutim, u privatnosti, ta reč se ponekad izgovara sa uzdahom: “On je pravi muškarac!”, u kontektu “temperamentan, sposoban da štiti i naređuje, osoben nekom vrstom unutrašnje brutalnosti”. Iz tog ugla, mačo je jedini ispravan oblik postojanja pravog muškaraca.
Razumevanje termina “mačo” je u našem društvu poprilično jednoznačno, a mnogi muškarci trude se da se pokažu kao opasni i opaki. Čak i kada je muškarac popustiljiv prema ženi, pokušaće vikom i drekom da se prikaže u ulozi mačo muškarca: “Ja sam muškarac – kako sam ja rekao, tako će i da bude! Ako sam rekao da idemo na utakmicu, znači da idemo na utakmicu!”, “Mili, a možemo li kod mame?”, “Ja sam muškarac! Rekao sam – kod mame, znači da idemo kod mame!” Gde vi pripadate? Vi pripadate širokom polju i dobrom konju. Vidite li ovo sablju? To je vaša majka!… Dosta vas je majka prepovijala. Kozaku ne priliči da se druži sa ženskinjama!”
Scena iz filma “Varvari – Taras Buljba” (2009)
Akademska tumačenja mačo muškarca i mačizma pomalo su suva, pa ćemo se zato okrenuti lirskim prikazima. U priči Nikolaja Gogolja “Taras Buljba”, već na prvoj stranici čitamo rečenicu “Nemoj, sine, da slušaš majku. Ona je žena, ona ništa ne zna. U vreme Tarasa Buljbe, svako pokazivanje nežnosti kod kozaka kažnjavano je ledenim prezirom.
Kada se radi o odnosu prema ženama u španskoj i latinoameričkoj narodnoj književnosti, stavovi prema ženama su nešto blaži, a kroz njih tek ponegde zvuči agresivnosti.
U Španiji:
“Juče si mi obećala danas,
Danas ćeš mi obećati sutra,
A sutra ćeš reći:
“Prošla me je želja”.
Muškarac predviđa da će ga žena povrediti, ali ostaje u ulozi nežnog kavaljera. U argentinskoj poeziji nailazimo na nešto tvrđi stav:
“Juče si mi obećala danas,
Danas ćeš mi obećati sutra,
A sutra ću ti reći:
“Prošla me je želja”.
Mačo reakcija kod Latinoamerikanaca je surovija i tvrđa – ne trebam ti? Ne trebaš ni ti meni, draga, neću patiti za tobom.
U Španiji:
“Ako zbog toga, što te volim,
Želiš da umrem,
Nećeš to dočekati, neću umreti,
Ako će drugi da živi”.
U Meksiku:
“Ako zbog toga što te volim,
Želiš da umrem,
Umri ti, jer se meni ne mre
Ako ćeš ti da živiš”.
U tim stihovima nema ni trunčice autodesktrukcije, ali ni požrtvovanosti – ničeg dekadentskog, kao “Lomio sam staklo u rukama kao čokoladu, rezao sam prste jer nisam mogao da te dodirnem”. Suština ljubavi koju pruža mačo muškarac je apsolutno odricanje od bilo kakvog stradanja za ženu i očekivanje da se žena svojom dobrom voljom potčini muškarcu. Tradicionalno, ovakav muškarac se smatra idealnom “glavom porodice”, koja će samostalno donositi sve odluke i biti jedini odgovorni za materijalno obezbeđivanje porodice. Međutim, u modernim društvima, sa podelom poslova i uslovima u kojima i žena i muškarac moraju da rade kako bi izdržavali porodicu, kulturna matrica umnogome se promenila, barem u Evropi. Liberalna inteligencija u Latinskoj Americi još uvek se ushićuje pričama o zlim, grubim konkvistadorima, o izgubljenom Gibsonovom “Apokaliptu” i o atmosferi nasilja koja je izrodila strašne mačo muškarce, koji su pokorili zemlje od Misisipija do La Plate.
U kultnom ratnom filmu “Povratak Hamleta”, Arnold Švarceneger lakonski prenosi Hamletova previranja: “Ti si ubio mog oca? Veeelika greška? Biti ili ne biti? Ne biti!” Nula promišljanja, mnogo impulsa i akcije.
Arnold Švarceneger u filmu “Povratak Hamleta” (1993)
Ruske kulturološkinje M. G. Kotovska i N. V. Šaligina su u radu “Analiza fenomena mačizma” definisale su crte mačo muškarca kao patrijarhalnog čoveka, vojnika, čoveka od akcije, koji vodi svoje borbe na obodima civilizacije i kojem nisu svojstvena razmišljanja o etici i moralu. Ovakva postavka, objašnjavaju kulturološkinje, uslovljena je propadanjem vrednostnih sistema povezanog sa propadanjem država. U takvim okolnostima, u atmosferi velike nesigurnosti, na muška pleća svaljuje se sva odgovornost “borbe za opstanak”: “Ideal muškarca koji je sposoban da obezbedi preživljavanje svoje porodice zauzima vrh vrednosne lestvice za većinu stanovnika Latinske Amerike. Mačizam je stihijski formirao poziciju muškarca kao predstavnika “države u državi”. Muškarac, kao jedini odgovorni za zaštitu i izdržavanje porodice, određuje zakonitosti po kojima porodica funkcioniše i “zavodi red”. Svaki pokušaj uspostavljanja jednakosti polova u takvim okolnostima je žestoko tabuiziran. Ako je muškarac prošao kroz proces socijalizacije u duhu “idealnog” mačizma (tj. ako je u detinjstvu usvojio zabrane na jednakost muškaraca i žena), njegovo ponašanje će i nakon mnogo godina, u drugačijim sociokulturnim uslovima, biti okarakterisano krajnjim stepenom maskulinosti i neprijateljstvom prema idejama rodne ravnopravnosti”. Krutost ovakvog kulturnog modela mačizma doprinosi većoj autonomiji porodice u društvu, koja odbija i minimizira učešće države u podizanju dece. Od “opakog muškarca” iz devedesetih (nakon što se raspala SSSR, ali i Jugoslavija, prim. prev), mnogo je ostalo duboko ukorenjeno u principe modelovanja pravnog muškarca. Kotovska i Šaligina zaključuju: “Mačo – to je u ruskom društvu onaj muškarac, koji samostalno nastoji da zaštiti sebe i svoju porodicu, lišen vere u pravnu državu koja bi mogla da ga podrži”.
—
Autor: Nepoznat
Sa ruskog prevela: Jovana Georgievski