Omalovažavanje majčinstva i majki koje se “previše” trude nije ništa drugo do još jedan oblik mizoginije
“Ne postoji majka na koju sam želela da ličim”, piše Megan O’Konel u svojim memoarima o roditeljstvu pod naslovom “Sada imamo sve” (And Now We Have Everything).
Majka je tvoja sluškinja. Majka je uvek birala pogrešne stvari u supermarketu. Majka mora da stane i kupi sličice dok te vozi kući sa fudbala, i mrziš je zbog toga. Majka nosi belu majicu sa kragnom i stoji u sekciji sa namirnicama u hipermarketu gde prodaje pahuljice, kao u TV reklamama. Mame se guraju na klupicama na igralištu dok vade grickalice iz torbe. Zauzele su čitav trotoar svojim prokletim kolicima. Mame te stalno na nešto teraju. Mame su pod stresom.
Pokušajte sami i shvatićete da možete dosta brzo da napravite sopstvenu listu: mame su kockaste, mame su sentimentalne. Mame su preterano ponosne. Mame okače 15 slika svoje bebe na Fejsbuk za sat vremena. Mame koriste Pinterest kao da oslikavaju Sikstinsku kapelu. Mame planiraju dečiji rođendan kao da je dodela Oskara. Mame jednom prošetaju s Pussy Riot kapicom i nazivaju to radikalnim aktivizmom. Mame piju vino, pričaju loše viceve i nazivaju to imanjem ličnosti. Mame stare i goje se, a to nije privlačno kao muškarac sa stomačićem. Mame preterano investiraju u svoju decu, pričaju o deci previše, razmišljaju o deci previše i, za razliku od aktivnih očeva, koji su za ugledati se… Vidite, mame su jednostavno gore od tata, okej?
Njujork Tajms je 1996. godine objavio da nova vrsta žene preuzima scenu. To je žena “koja je tu uvek kada treba da bude”, “na tribinama pored terena na kojem igraju njena deca”. To je žena koja nosi espadrile i vozi kombi. To je žena “koja se u njenom najboljem izdanju može videti na TV reklamama kako promoviše novi bred tunjevine”. To je žena koja, prema Tajmsu, “nosi majicu na prekrivenu sloganima poput “Nemam život. Moja deca igraju fudbal”.
Možda je neobično to tako zamisliti, naročito ako je vaša majka manje staromodna. Ali, 1996. godina može da ostane zapamćena u istoriji kao godina kada smo izmislili Mamu – “Soccer Mom”.
“Soccer Mom” je bila ekplicitno politička kovanica – građanka koja će po pretpostavci glasati onako kako vetar duva. Tajms je objavio četiri teksta o fenomenu “Soccer Mom” samo tokom 1996, kada su održani predsednički izbori u Americi. Novine Bostom Globe proglasile su 1996. godinom ovakvih mama. Agencija Associated Press proglasila je “Soccer Mom” za trend godine. Magazin Slate tvrdio je da ovakve glasačice ne postoje.
To je istina. Bele majke iz predgrađa glasaju onako kako glasaju njihovi beli muževi iz predgrađa, tj. oni su republikanci. Iako je priča o glasačkim preferencijama ovakvih mama bila prenaduvana, ovo je bio tek početak priče o fenomenu “Soccer Mom”.
U tekstovima Tajmsa, izraz “Soccer Mom” se odnosio na nekada ambiciozne zaposlene žene koje su “odbacile visoke potpenice i zamenile ih espadrilama”. U drugom tekstu koji je objavio Slate, to su “supermame na štiklama, čija je osnovna misija u životu da urad za svoju decu što više mogu”. Ova žena – istovremeno preambiciozna i bez ikakvih ambicija, preterano privilegovana i preterano uposlena – predstavljala je kulturni model majčinstva, a takođe i naša omiljena vreća za udaranje tokom proteklih 20 godina.
“Definitivno sam osećala intenzivnu želju da budem “kul mama”, što je značilo da budem verzija majke koja je prijvatljiva mojim prijateljima i prijateljicama koji nemaju decu”, kaže novinarka An Terio. “Sećam se da sam vodila razne ozbiljne razgovore o tome da me majčinstvo neće “promeniti”, da ću i dalje biti kul, zabavna osoba koja vodi aktivan društveni život. Izgovorila sam mnogo prekornih opaski o “onim mamama” koje se “izgube” u majčinstvu, koje su “preopterećene decom”.
Gotovo svaka žena sa kojom sam razgovarala je to pomenula – ogroman pritisak da ne bude “jedan od onih mama”, da zadrži istu društvenost koju je imala pre nego što je dobila dete. Ako se nisu plašile same za sebe, bile su tu druge žene da se boje za njih.
“Mislim da se mnogo ljudi koje poznajem naglas pitalo da li ću izgubiti svoju životnu radost, da tako kažemo, kada postanem mama”, kaže Lesli Bunel, koja radi u velikoj nevladinoj organizaciji za pisce i fandreizing. “Mislim da se na neki način podrazumeva da su žene koje su i majke na neki način dosadne, okrenute sebi, a pretpostavljam, i utučene.”
Možda prava “Soccer Mom” nikada nije zaista postojala, ali je imala osećaj da postoji. Slika ovakve mame bila je skup osobina koje je seksizam oduvek pripisivao ženama – beživotnost, konvencionalnost, tendencija da izgube svaku trunčicu seksipila u tridesetoj – i atribuisala ih specifikumom u koji je sabijeno sve što je ikada bilo pogrešno ili loše u vezi sa ženskim rodom, i sve to nabila u par farmerica sa visokim strukom.
Ako je “Soccer Mom” okrutna definicija onih koji se uklapaju u stereotip, za sve druge grupe postaje još gore: za crnkinje, na primer, na koje pada dodatni teret stereotipa o tome kakve su kao majke.
“Ne borite se samo sa nečijim pretpostavkama o tome kakva ste majka – radi se o tome da ste povrh toga i crnkinja”, piše Bunel. “Ljude zanima kako hraniš svoju decu, kako živiš, gde živiš, ko je otac, da li ste otac i ti zajedno, da li primaš socijalnu pomoć, da li umeš da dojiš, da li si zaposlena, da li uopšte imaš dobar posao, ko brine o tvojoj deci… I tako u beskraj.”
Žene kao da su uvek previše ili ona osoba koja su bile pre nego što su postale majke, ili nedovoljno nalik na to osobu, previše ponesene majčinstvom, ili premalo angažovane.
Cena nesavršenog majčinstva veoma je visoka. Više žena sa kojima sam razgovarala pomenulo je da su ih poznanici ili potpuno nepoznati ljudi pitali o njihovoj brizi za decu ili ih javno ismevali. Drugim ženama, uglavnom crnim samohranim majkama, deca su oduzeta jer su ih ostavile same kad su išle na razgovor za posao, jer su ih pustile da se sama igraju u parku, ili jer nisu uspele da zaštite decu od malih ogrebotina i modrica (kao majka čija je jedanaestomesečna beba oborila vruću peglu za kosu dok je mama bila okrenuta leđima), ili jednostavno zbog toga što ne paze na decu svakog sekunda, u slučaju da se petogodišnjak išunja iz kreveta i ode prekoputa u bakinu kuću dok se majka kupa.
Ako mama deluje opsednuto roditeljstvom, ili porivom da bude savršena kao na Pinterestu, ili ako je jednostavno umorna, mama ima svoje razloge. Iako možemo da se kunemo da nećemo postati “takve mame”, ne živimo u društvu koje nam nudi mnogo drugih opcija.
Zatim, tu je tema “smanjenog kapaciteta mozga”. Ovaj apsurd takođe je opisan u Njujork Tajmsu, kroz izveštaj o prodavačici koja je imala sjajan rezultat na poslu pre svoje prve trudnoće. Kada je obavestila kolege da je trudna, kancelarijom su počeli da kruže članci o tome kako se trudnim ženama smanjuje kapacitet mozga, koje su distribuirale njene muške kolege.
Mozak trudnica trpi određene promene, ali istraživanja pokazuju da mozak majke zapravo postaje efikasniji i bolje obavlja određene kognitivne funkcije. Ipak, ovo je samo malo prilagođavanje, ne procvat pameti. Međutim, pretpostavka da se žene “izgube” u majčinstvu, da postanu dosadnije ili manje ambiciozne trenutka kada beba postane deo šire slike, ima materijalne posledice.
Tajms je takođe izveštavao o tome da su neke od najvećih američkih kompanija “sistematski marginalizovale trudnice”. Žene su otpuštane ili su im postavljane kočnice u karijeri nakon što su ostale trudne. Razlika u platama između muškaraca i žena unekoliko je proizvod majčinstva: dok žene bez dece trpe drugačije posledice, a novopečeni očevi dobijaju povišice, zarada koju je žena imala kada je dobila prvo dete verovatno je vrhunac njene karijere.
Ovo ne znači da ženama bez dece ne preti diskriminacija. Poslodavci često odbijaju da zaposle ili unaprede žene ako posumnjaju da žele da ostanu trudne. Jedan američki sudija je navodno upozorio svoje studente prava da se žene prijavljuju za poslove u advokatskim firmama da bi dobile trudničke beneficije; sudija je opovrgao tvrdnju da je tako nešto rekao, ali nije želeo da odgovori na pitanje da li misli da poslodavcima treba da bude omogućeno da pitaju žene da li planiraju trudnoću.
Kritikujemo žene što su previše posvećene svojoj ulozi majke, ali čini se da mislimo da nisu sposobne ni za jednu drugu ulogu. Majke polako bivaju marginalizovane u javnoj sferi – kroz diskriminaciju na poslu, kroz nedostatak pristupačnih opcija za čuvanje deteta, kroz omalovažavanje – čak ih okrivljujemo za to što ne rade nešto ozbiljnije sa svojim životima.