Čikaški tinejdžer hispanskog porekla imao je osećaj da ne pripada nigde – sve dok nije pronašao svoj glas
Kada sam bio tinejdžer, imao sam osećaj da ne pripadam nigde. Znam da je kliše: Ni de aqui, ni de alla (šp. ni odavde, ni odande, prim.prev), ali kunem se da sam se baš tako osećao. Hodao sam pognute glave. Preživljavao sam dane.
Bilo je to pre mnogo vremena, ali sam nedavno odlučio da napišem zbirku pesama “Ilegalac”, o tome kako sam se osećao kao tinejdžer. Nisam oduvek voleo poeziju (mada sam oduvek voleo da čitam). Tokom mog odrastanja, poezija se u školi se o poeziji učilo kao o istorijskoj praksi, sličnoj uklesivanju slova drvenim štapom na zid pećine. Bila je relikt prošlog vremena. Poezija se desila, ali nikada nismo upoznali nikakve žive pesnike, niti smo razgovarali o njima.
Bili smo poput praznih bankovnih računa, na koje je nastavnik trebalo da uplaćuje činjenice.
Nije bilo tako samo s poezijom. Išao sam u državne škole u radničkom nasilju u južnom predgrađu Čikaga, gde su nastavnici predavali po bankovnom modelu: Mi smo bili poput praznih bankovnih računa na koje je nastavnik trebalo da uplaćuje činjenice.
Predgrađe Čikaga. Ilustracija: Adriana Gasparich (2016)
Pre nego što nastavimo, moram da vam kažem da se mom sećanju ne može verovati. Prošlo je 12 godina od kada sam završio srednju školu i 25 od kada sam krenuo u zabavište.
Zašto vam ovo govorim? Zato što sam napisao zbirku pesama stojeći jednom nogom u prošlosti, jednom rukom u sadašnjosti i s nosem uprtim u budućnost. Zato što želim da budem iskren u vezi s tim koliko ne znam. Zato što, možda, i vi želite da napišete svoju zbirku, ali niste sigurni koliko se dobro svega sećate.
Evo činjenica: Moji roditelji su rođeni u Cañadas de Obregón, Jalisco, Meksiko. Ja sam rođen u Čikagu, Ilinoj. Razdaljina između Cañadas de Obregón i Čikaga je 3.162 km.
Ovo je prva priča: Kada se moja porodica preselila u čikaško predgrađe, znao sam da tu ne pripadam. Kako sam znao? Moji roditelji su me doveli u predškolsko gde je moja prijava da pohađam odbijena. Niko od osoblja u predškolskom nije govorio španski dovoljno dobro da mi pomogne da pohađam časove.
“Muddy”. Ilustracija: Evan Turk
Ovo je druga priča: Otprilike u vreme kada sam krenuo u srednju školu, znao sam sa potpunom sigurnošću da moram da se preselim u Meksiko. Živeo sam u pogrešnoj zemlji. Nisam imao nikakav smisao u SAD-u, ali ako bih se preselio u Meksiko, imao bih smisao. Dobio bih odgovor na sva svoja pitanja u vezi s tim gde pripadam. Mogao bih da živim dobar život, rasterećen od anksioznosti.
Da nije bilo gravitacije, možda bih otplovio.
Kada sam imao 16 godina, moji roditelji su mi dopustili da provedem mesec dana sa babom i dedom u Cañadas’u. Moj plan je bio da se nikada ne vratim. Došao sam u Meksiko i osetio sam se izmeštenim kao što sam se osećao svuda drugde. Deca iz bloka u kojem su živeli moji baba i deda izgovarala su moje ime na isti način na koji su to činili moji roditelji, ali kada su me pitala odakle sam i kada sam pokušao da im kažem da sam Meksikanac, brzo su me ispravili: “Ne, ne, ne. Ti si iz Amerike”.
Ono što sam želeo i što mi je očajnički trebalo u tim trenucima bila je knjiga, da mi pomogne da promislim o svim pitanjima koje sam imao. Nisu mi bili potrebni odgovori, samo sam želeo da znam da moja porodica nije sama u tome. U tim trenucima, trebalo mi je da čitam knjige autora kao što su Sandra Cisneros, Laurie Ann Guerrero, Benjamin Alire Saénz, Luis Alberto Urrea, Ana Castillo, Javier O. Huerta, Denise Chávez i “čikanosa”.
Trebalo mi je da čitam knjige latinoameričkih autora. Trebalo mi je da čitam o čikanskom pokretu i mladim zapovednicima i organizatorima anti-gentrifikacijskih pokreta. Ovi autori i ove priče nisu bile deo školskog programa.
Studentski život. Kolaž: Chicago Institute of Art
Srećom, u mojoj srednjoj školi postojao je klub slem poezije. Nisam znao šta je slem poezija, ali kada sam po prvi put video svoje školske drugare i drugarice kako izvode pesme, osetio sam da se nešto rascvetalo u meni. Nagnuo sam se napred u stolici. Podigao sam glavu i pogledao na svoje vršnjake. Da nije bilo gravitacije, mogao sam da počnem da lebdim.
Možda mogu da napišem priče koje sam žudeo da pročitam. Možda mogu da se spasem pisanjem.
Pisanje je promenilo moj odnos prema obrazovanju i moći. Nakon što sam počeo da pišem, prestao sam da se interesujem za modele obrazovanja koji me nisu uzimali za aktivnog učesnika. Tokom jednog časa, po prvi put sam se uvalio u nevolju. Neki nastavnici su se žalili da previše pričam. Drugi nastavnici su uživali u mom razvoju. To je učinilo odlaske u školu težim. Kada sam pasivno prihvatao sve čemu su me podučavali kao činjenicu, samo sam morao da zapamtim gomilu informacija. Sada sam počinjao da se pitam: Koje priče nedostaju? Iz čije perspektive me podučavaju? Kako bismo još mogli da napišemo priču?
Postoje činjenice i postoje priče. Svaka činjenica može biti pretvorena u koliko god hoćete priča.
Evo činjenice: SAD su ušle u rat sa Meksikom 1846. godine.
Jedna priča je da su američki vojnici bili heroji. Druga priča kaže da su SAD pobedile, a Meksiko izgubio. Jedna priča je o Manifestu Sudbine.
Treći dan bitke za Monterej u američko-meksičkom ratu. Ilustracija: Eon Images
Jedna priča kaže da je Meksiko pretrpeo terorističku agresiju od imprijalne države. Jedna priča kaže da Meksiko nije izgubio, nego da je opljačkan.
Jedna priča kaže da ni Meksiko ni SAD nemaju legitimitet da vladaju Severnom Amerikom.
Jedna priča kaže da smo bili siromašni pre rata i da smo bili siromašni posle rata. Na španskom i engleskom – i dalje gladna usta.
S obzirom na priču oko mog sopstvenog obrazovanja, moć me uvek pomalo brine.
Nisam želeo da pišem pesme koje bi moralisale nad problemima mladih. Želeo sam da pišem pesme u kojima se sučeljavaju problemi koje sam iskusio kao tinejdžer. Želeo sam da pišem pesme na takav način da mogu mladoj osobi u određenim okolnostim da pružim neku vrstu utehe. Nadao sam se da će moje pesme podstaći druge da pišemu svoje pesme i ispričaju još milion priča.
Ipak, bio sam pun sumnji. Kako mogu da budem siguran da ću svojim pisanjem uspeti da uhvatim emotivnu istinu adolescencije?
Uvek me brine moć.
Rešio sam da ispitam mogu li. Nosio sam svoje pesme drugim mladim ljudima i pitao ih za mišljenje i savet.
“Can I Touch Your Hair?”. Ilustracija: Sean Qualls, Selina Aiko (2018)
Sa troje drugih Latino pisaca, organizovao sam seriju otvorenih mikrofona u jednom naselju u predgrađu Čikaga. Osmislili smo ih tako da budu mesto gde će se čuti glasovi mladih iz latino zajednice. Stalno su nam govorili da se na tim čitanjima osećaju kao kod kuće.
To je ono što sam želeo da postignem svojim pesmama, pa sam zamolio svoje troje drugara da pročitaju moje pesme. Ovo iskustvo naučilo me je šta je moguće u pesmama, i šta je moguće u mentorskim odnosima.
Kada smo zajedno na pesničkim radionicama, svi smo đaci. Svi pokušavamo da učimo i rastemo. Uvažavam tuđe komentare na svoj rad, dajem im prostora da odbace moje kritike. Kažem im da moraju da pišu pesme koje će ih spasti, kao što sam ja morao da pišem pesme koje su spasle mene.
—
Autor: Hoze Olivarez, sin meksičkih imigranata u SAD, autor zbirke poezije “Ilegalac”
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski
Izvor: Medium