Prošle srede, u rezidenciji ambasadora SAD-a u Beogradu svečano je dodeljena ovogodišnja nagrada “Predvodnik/ca 2018” (eng. Trailblazer 2018), koju dodeljuje Udruženje Fulbrajtovih stipendista Srbije za profesionalnu izuzetnost.
Ovogodišnja nagrada otišla je u ruke Marine Blagojević Hughson (Hjuson), sociološkinje, naučnice i istraživačice u oblasti studija roda i maskuliniteta i međunarodne rodne ekspertkinje. Autorka više od 29 knjiga i preko 150 publikacija z oblasti sociologije, demografije i rodnih studija. Bila je jedna od liderki ženskog pokreta 90-ih godina u Beogradu, i jedna od osnivačica Ženskih studija, Ženske stranke, Ženskog parlamenta, AŽIN-a i drugih nevladinih organizacija.
Svečani govor Marine Blagojević Hjuson na dodeli nagrade “Predvodnik/ca 2018”
Šta je Fulbrajtova nagrada “Predvodnik/ca”?
Nagrada “Prevodnik/ca” ustanovljena je kao podsticaj afirmaciji izvrsnosti u razvoju nauke i istraživanja, kao i promociji pozitivnih društvenih promena. Osnovna merila za dodelu nagrade su: novina i originalnost dostignuća za nauku i istraživanje, uticaj na razvoj naučno-istraživačke i profesionalne delatnosti, priznatost i prepoznatljivost dostignuća u naučno-istraživačkoj ili profesionalnoj zajednici, iskazano liderstvo, altruizam, pozitivan uticaj dostiguća na društvo u celini, te u kolikoj meri ono motiviše druge na delovanje i stvaralaštvo. Nagradu Predvodnik/ca je priznanje za profesionalnu izvrsnost. Nagradu dodeljuje Udruženje Fulbrajtovih stipendista Srbije (UFSS), neprofitna nevladina organizacija koja okuplja stipendiste programa Vlade SAD-a.
Ovogodišnja dobitnica nagrade Marina Hjuson je najmlađa predsednica Sociološkog društva Srbije i jedna od najcitiranijih autorki u regionu iz oblasti studija roda i maskuliniteta. Prošle godine objavila je knjigu „Muškarci u Srbiji: druga strana rodne ne/ravnopravnosti“. Pre nekoliko meseci, objavili smo istraživanje o muškarcima i rodnoj ravnopravnosti IMAGES Srbija, čija je glavna istraživačica Marina Hjuson.
CENTAR E8: Šta za Vas znači Fulbrajtova nagrada Predvodnik/ca?
MARINA BLAGOJEVIĆ HJUSON: Ova nagrada mi znači veoma mnogo. Postoji puno razloga za to. Ona je za mene istovremeno i priznanje, poruka da je ono što sam radila imalo smisao, ali i ohrabrenje za budući rad, mislim pre svega na planu razvoja teorije. Kao neko ko godinama radi „iza scene“, u tišini svoje radne sobe, ja uglavnom nemam svest o tome koliko je ono što radim prihvaćeno i važno nekim ljudima koji su izvan mog neposrednog kruga, koji je u suštini mali i ograničen. I onda, dogodi se ova nagrada, neočekivano, i ja poćinjem da vidim svoj rad i svoj veliki napor na drugačiji način, uspravljam se, osećam se nekako prihvaćeno, osetim da je sve to imalo smisla. Ova nagrada mi je posebno važna zato što nosi naziv „Predvodnica“, jer ja sebe upravo tako doživljavam svih ovih godina, i zato pristajem da budem usamljena na svom putu, neshvaćena, izolovana. Zato što sam „predvodnica“ i zato što uznemiravam postojeće hijerarhije moći, ja sam, kako sam to pisala u nekim tekstovima , i „nema“ i „nemušta“, ja sam u jednoj vrsti traumatične izolacije, godinama. Ova nagrada to stanje stvari „razbija“. Ona uvodi novi red u nered smisla i vrednosti. Zato je posebno važna još jedna njena dimenzija, „izvrsnost“. Ja sam ovom nagradom dobila priznanje da sam u kategoriji „izvrsnih“, naravno u oblasti kojom se bavim, to su ženske studije, studije roda, i studije maskuliniteta, ili ono što bih ja nazvala sociologijom rodnosti. To mi predstavlja veliku ličnu satisfakciju, jer se nalazim u okruženju u kome oni koji me napadaju i predstavljaju oličenje retrogradnog mišljenja „jurišaju“ na SANU. Ali, takodje, nadam se, da će ova nagrada dati i podsticaj drugima koji se bave sličnim stvarima, kao i da će zainteresovati neke nove ljude za ove oblasti.
Marina Blagojević Hjuson na dodeli nagrade “Predvodnik/ca 2018” sa američkim ambasadorom Kajlom Skotom i prof. dr Snježanom Milivojević
Deo svoje akademske karijere proveli ste u SAD-u.
Sticajem nekih okolnosti bila sam pozvana kao mlada docentkinja da odem u SAD i da držim predavanja u toku jednog semestra. To je bilo početkom 90-tih i ja sam tamo predavala razne predmete, uključujući „Američke manjine“ i „Socijalne probleme“. Po povratku sam uključivala tamo stečena znanja u razumevanje diskriminacije, segegacije i etničkih sukoba. I na samom Filozofskom fakultetu na kome sam tada predavala pokušala sam da unesem mnogo toga što sam smatrala korisnim, kao na primer, ocienjivanje profesora od strane studenata. Želela sam takodje i da uvedem nove predmete i da na njima radim, a ne da budem „osudjena“ na jedan predmet i jednu oblast čitavog žvota. Kada sam uvidela da je u suštini nemoguće menjati ustaljene akademske barijere, uključujući klanove i sujete, kao i da se previše vremena provodi na sastancima vezanim za razne reforme, shvatila sam da Filozofski fakultet nije više dobro okruženje za mene, da mi previše sužava slobodu. Posmatrno unazad, verujem da je upravo kratak borvak i SAD podstakao moju hrabrost da sebe doživljavam i posmatram „vaninstitucionalno“, dakle, ne kao naučnicu koja identitet gradi na pripadnosti jednoj instituciji, već kao nučnicu koja ima sopstveni put i identitet. Toje svakako bio teži put, ali verujem, jedini mogući.
Kako izgleda bavljenje studijama maskuliniteta u Srbiji?
Izazova, prepreka, nerazumevanja, otpora ima na pretek. Oni postoje i na nivou znanja i na nivou javnih politika i konkretnih praksi. Ali, meni su najzanimljiviji i najviše se bavim preprekama na nivou znanja. U Srbiji u društvenim i humanističkim naukama još uvek u velikoj meri prevladava „slepilo za rod“. Rod i rodnost nisu integrisani u znanje, niti postoji svest o tome da je znanje koje se prenosi kao neporoblematično u suštini androcentrično i iskrivljeno. Mada, nije u pitanju samo Srbija. Trenutno vidimo potpunu pomamu u raznim zemljama, pre svega Istočne i Centralne Evrope, jednu vrstu kolektivne histerije, u kojoj se rodne studije povezuju sa strahom od migranata i od „izumiranja nacije“. Istina je, medjutim, na savim drugoj strani. Na primer, bez razumevanja rodnosti nije moguće osmisliti dobru populacionu politiku. Posebno je zanimljivo i to u kojoj meri muškarci u Srbiji, pa i naučnici, ne shvataju da su i sami urodnjeni, da njihove pozicije, hijerarhije, umrežavanje, pa i mišljenje i delanje, imaju duboke veze sa njihovom rodnošću. Volela bih da su dosadašnji izazovi bili i najveći, ali, u suštini mislim da najveći izazovi tek predstoje. Svet se ubrzano menja zbog razvoja nauke i tehnologije, i naše mišljenje zahteva nove kategorije i novo razumevanje. Potrebno je uspostaviti nove etičke i društvene konsenzuse da bismo uopšte kao čovečanstvo mogli da opstanemo.
Na kakav otpor nailazite kada sa građanima imate prilike da razgovarate na teme roda i maskuliniteta?
Može zvučati paradoksalno, ali ja imam više problema sa tzv. intelektualcima u komunikaciji, nego sa tzv. običnim ljudima, i gradjanima i gradjankama. To je otud što ja pitanju rodnosti prilazim pre svega kao pitanju svakodnevnog života, konkretnih praksi, uz poštovanje subjektivnog osećanja identiteta. Kao sociološkinja i istraživačica ja imam i moralnu i profesionalnu obavezu da razumem poziciju sa koje neko govori, a ne da osudjujem, ili ocenjujem. Težim u komunikaciji uspostavljanju „najmanjeg zajedničkog imenitelja“, i to se pokazuje kao odlična strategija. Razumem tuđe strahove, jer ih vidim kao strukturalni, a ne kao psihološki problem.
Publikacija povodom istraživanja IMAGES Srbija, maj 2018.
Ove godine objavljeni su rezultati istraživanja o muškarcima i rodnoj ravnopravnosti IMAGES Srbija, na kojem ste radili kao glavna istraživačica.
Istraživanje IMAGES je značano jer je to prvo veliko istraživanje o muškarcima u Srbiji, uradjeno u sladu sa medjunrodnom anketom koja je do sada obuhvatila oko 30ak zemalja. Ono je značajno pre svega zato što su ovoga puta muškarci u fokusu, kao urodnjene individue. Istraživanje je učinilo muškarce vidljivima kao muškarce. Postoji čitav niz veoma važnih i zanimljivih uvida koji su korisni za javne politike u Srbiji. Jedan od nalaza koji je mene veoma iznenadio bila ja izloženost nasilju u životima samih muškaraca. Muškarci su i kao dečaci veoma često žrtve nasilja, i nasilje je odrednica njihovog života na razne načine. Rasplitanje „čvora nasilja“ nije moguće bez razumevanja uloge nasilja u životima dečaka, adolescenata, a potom odraslih muškaraca. Volim da nekad pojednostavim, pa kažem, da su i žene i muškarci žrtve patrijarhata, ali na različite načine.
U čemu je, po Vama, osnovna odgovornost osobe koja se bavi istraživanjima i naukom?
Svaki naučnik/naučnica bi trebalo ovo pitanje sebi često da postavljaju, kako se ne bi izgubili na putu gradjenja karijere i veličanja sopstvenog ega. Za mene lično je ta odgovornost usko povezana sa etikom brige, kao svojevsrnim „ženkim principom“ (što ne znači da i muškarci nemaju ili ne osećaju „brigu“). Radeći to što radim, a to je u sušini stalno i uporno povezivanje teorije, istraživanja, javnih politika i aktivizma, ja pokušavam da učinim društvo u kome živim, ali i svet u celini, boljim, pravdenijim, humanijim, radosnijim. Ja za razliku od mnogih, ne vidim da je trenutno u čovečanstvu ključni problem nedostatak resursa i „višak ljudi“, već nedostatak konsenzusa i etike saradnje, nedostatak alternativne vizije (posle neoliberalne katklizme) i humanističkih vrednosti. Ja radim ovo što radim isključivo zato što osećam poziv da proizvodim znanje koje je korisno i koje pruža nadu.
—
Razgovarala: Jovana Georgievski
Neke od publikacija Marine Blagojević Hjuson možete pronaći ovde.