Trebalo bi da se omogući transrodna ravnopravnost, bez ugrožavanja interesa žena. Toksična debata otežala je mogućnost za ovako nešto
Od 2004, transrodni ljudi u Velikoj Britaniji imaju mogućnost da legalno promene svoj rod i dobiju sertifikat o priznavanju roda. Akt o priznavanju roda je prvi zakon na svetu kojim je omogućena promena roda bez promene pola. Od tada, zemlje poput Irske i Danske su usvojile zakone koji omogućavaju ljudima da se sami izjasne o svom rodu, bez da traže lekarsku potvrdu. Tokom današnjih konsultacija u Vladi Velike Britanije, debata o mogućim promenama akta će biti zaključena. Debata je postala toksična, a neki trans aktivisti/kinje i feministi/kinje našli su se na suprotstavljenim stranama.
“Gardijan” odbacuje ideju da su jednu u pravu, a drugi u krivu. Radi se o važnim pitanjima ličnog identiteta, kao i prava i njihova legalna zaštita (prava trans muškaraca su manje kontroverzna jer oni, dok su procesu promene, imaju pristup prostorima specijalno namenjenim ovoj ugroženoj grupi. Zagovornici/ce prava transrodnih osoba i treba da nastoje na usvajanju zakona za koje veruju da će unaprediti ravnopravnost, feministkinje/i i treba da preispituju da li takve promene mogu da ugroze žene. Nijedna od ovih grupa ne predstavlja homogeno mišljenje i postoji više od dve tačke gledišta.
Zakon prepoznaje situacije u kojima postoji sukob interesa između trans žena i drugih žena. On omogućava da usluge koje se pružaju jednom polu budu nedostupne drugom, isključujući na ovaj način trans ljude, kao što su na primer usluge podrške nakon silovanja. Dok se neki trans aktivisti zalažu za promenu ovakve prakse, feministkinje veruju da ovakve prakse treba da budu dodatno učvršćene. Gardijan podržava ravnopravnost trans osoba i veruje da zakonska reforma mora da bude sprovedena u skladu sa tim. Aktivisti kritikuju dosadašnji proces primene zakona – trans osobe su u obavezi da dostave dokaz o medicinskoj dizagnozi rodne disforije, kao i dokaz o tome da u “stečenom rodu” žive najmanje dve godine — što je ponižavajuće i birokratski. U drugim zemljama, rodno samoopredeljenje uvedeno je bez uočljivih poteškoća, mada su te promene skorog veka, pa treba biti oprezan. U Irskoj se zahteva opredeljavanje u prisustvu advokata, u Danskoj postoji period od šest meseci između izjašnjenja i zakonskog priznanja. Različite zemlje primenjuju zakon na različite načine. U Irskoj, na primer, transrodni zatvorenici razvrstavaju se na osnovu pola koji su imali na rođenju. Velika Britanija ima daleko veću populaciju koja se izjasnila o promeni roda nego bilo koja druga evropska zemlja; a ima i 20 puta više zatvorenika nego Irska. Novi zakon morao bi da spreči nasilne ili manipulativne zatvorenike da dominiraju ženama tako što će promeniti rod i premestiti se u ženski zatvor.
Trans organizacije smatraju da su ovakvi strahovi preterani, da su proizvod predrasuda i mržnje. Transfobiji se moramo suprotstavljati, ali i mizoginiji takođe. Rodni identitet ne isključuje pol. Muška opresija nad ženama zasniva se na fizičkoj snazi, a poricanje relevatnosti biologije kada se govori o seksualnoj neravnopravnosti je pogrešno. Borba za osnaživanje žena je u toku. Reproduktivne slobode su ugrožene, a #MeToo kampanja je suočena sa oštrim oprečnim odgovorom. Zabrinutost žena u vezi s deljenjem soba sa “ljudima u telu muškarca” moraju biti shvaćene ozbiljno. Ovo nije pitanje bezbednosti, već dostojanstva i pravednosti.
Konsultacije u Vladi Velike Britanije proizvele su pitanja koja prevazilaze predložene izmene zakona. Velika Britanija se možda kreće ka situaciji u kojoj će prostori biti dizajnirani za isti rod, a ne za isti pol. Implikacije ovakvih promena ne treba potcenjivati. Javnost mora da bude bolje informisana, a pitanja bezbednosti moraju biti uzeta u obzir. Zaštita na osnovu pola koju previđa Akt o ravnopravnosti i odluke od slučaja do slučaja, kao što su one u vezi sa uslovima služenja zatvorske kazne, mogu da funkcionišu samo ukoliko pružaoci usluga dobiju adekvatne instrukcije i trening. Na mestima gde se promene uvode ili predlažu, uključujući zatvore, treba konsultovati žene.
Ovo je kompleksno pitanje koje društvo mora pažljivo da razmotri. Istraživanja u vezi sa rodnim opredeljavanjem dece bila bi od koristi. Društvene mreže su uveliko omogućile preglasne komentare sa obe strane ekstrema, što nikako ne pomaže rešavanju situacije. Trenutne podele su zabrinjavajuće. Na kraju, konsultacije bi trebalo da omoguće “prekid paljbe” i vreme za razmišljanje, kao i prostor za konstruktivniju razmenu mišljenja.