U savršenom svetu, svetu savršenih roditelja, podizanje deteta je precizna operacija. Postoje načini i pravila za oblikovanje sinova i ćerki u odgovorne, iskrene, produktivne odrasle osobe. Ova pravila su uklesana u kamen. Roditelji koji nikad ne odstupaju od svoje posvećenosti izvanrednom uzgoju koriste ova pravila savršeno dosledno. Rezultat je izvesnija stvar na svetu: njihova deca postaju lekari, direktori i voditelji kvizova na nacionalnoj televiziji.
Iako bih to voleo, ne živim u takvom svetu.
Volim svoje ćerke, želim najbolje za njih i dobrovoljno priznajem da se moje roditeljske veštine savijaju i tresu kao palmino drveće kad duva uragan. Doslednost i stabilnost savršenog roditelja mi isklizava kroz prste, koliko god se ja trudio da držim šaku skupljenu.
Prošlog četvrtka, dok sam ležao na kauču u pozi “leš u sanduku”, moje dve voljene ćerke su se posvađale. Hana je napadala Natali crevom usisivača sa drškom, držala ga je kao da je mač, stvarajući oblak prašine oko svoje sestre. Natalino oružje je bila mačka, koju je držala ispred sebe, dok je mačka divlje izbacivala kandže kao oružje za kidanje mesa. Pas je takođe bio deo vesele skupine, lajući i priklanjajući se onoj devojčici koja je izgledala kao da vodi u tom trenutku. Sve se ovo dešavalo između mog kauča-sanduka i svetlucavog portala za bekstvo (televizora).
Znao sam da kao autoritet u prostoriji i neko ko ima ambicije da bude savršeni roditelj treba da razoružam borkinje, ispropovedam lekciju o rešavanju konflikata i smirim sve dečije i životnjske zveri. Međutim, da bih to uradio, takođe sam znao da moram da uložim minimum 10 minuta vremena u fizičko razdvajanje svih umešanih, saslušam pet minuta dreke o tome ko je prvi počeo, zatim još debatu od deset minuta sa temom “rekla je/rekla je”, jednu rundu pod naslovom “uvek staješ na njenu stranu” i onda izreknem presudu i kaznu. Ukupno vreme potrebno da smirim pobunu na odgovoran, “savršenoroditeljski” način procenjeno je na trideset minuta… Zatim sam se odlučio samo na set akcija koje sam osećao da sam sposoban da izvedem u svom iscrpljenom “bio-sam-na-poslu” stanju: da se ne umešam.
Kako bih izbegao da se osetim apsolutno krivim za svoju apatiju, sakupio sam dovoljno snage da podviknem: “Obe ćete morati da počistite svu krv i sve dlake i zube koji završe na podu!”
Nakon što sam to rekao, dao sam sve od sebe da odgledam ostatak svoje emisije dok je bitka besnela predamnom.
Mnogi roditelji poput mene, koji spadaju u kategoriju “manje od savršenih”, znaju kako izgleda apatija koja nastupa u nekom trenutku njihove roditeljske karijere. Ovo ja nazivam “fazom lošeg roditelja”, a ona predstavlja samo polovinu, goru stranu roditeljstva.
U “fazi lošeg roditelja”, teško mi je da se nateram da ispravljam ili disciplinujem svoju decu kada se ponašaju na način koji bi mogao da ugrozi njihovo zdravlje, zdravlje moje supruge, ili moje sopstveno.
Ne teram ih da rade kućne poslove ili da počiste svoju sobu jer ne želim da prolazim kroz raspravu oko toga zašto sam ih naterao da to urade. Mogu da se svađaju jedna s drugom koliko hoće. Mogu da gledaju horor filmove za koje mi moje odraslo rasuđivanje govori da ne bi trebalo da gledaju. Mogu da jedu slatkiše i keks za doručak, ručak i večeru. Mogu da rade šta hoće.
Ali onda, nakon perioda male potrošnje energije na roditeljstvo sa kojom mogu da se izvučem, a da me ne pojede griža savesti (da se popularnije izrazim, nakon što “proberem svoje bitke”), počinjem da se osećam krivim. Shvatam da sam loš otac. Zamišljam kako moj neuspeh da izađem na kraj sa različitim situacijama i problemima posledično vodi u to da mi deca porastu u kriminalce. Zamišljam kako se priključuju nekoj sekti i završavaju na CNN-u, dok novinari kampuju na mom travnjaku kako bi uhvatili užasnog roditelja na video-snimku ili uzeli intervju čoveka koji je stvorio monstrume. Onda, motivisan krivicom i podstaknut novim talasom odlučnosti da istreniram svoju decu na isravan način postajem… Super tata (devojlice ovu fazu zovu: “Tata se opet ponaša kao kreten”).
U fazi “Super tata”, osećam da ne samo da moram da počnem da se postavim kao što to rade savršeni roditelji, već moram i da nadoknadim vreme izgubljeno tokom moje apatične faze. Počinjem da ih vrebam ih kao soko. Smišljam formativna predavanja na poslu i predajem tokom večere sa svim manirima vatreno posvećenog baptističkog sveštenika koji govori pred oltarom (sto za ručavanje) i seje životne lekcije, mudrosti i oblikuje ih precizno kao municiju za automatski pištolj.
Čekam da pređu liniju lepog ponašanja, kao što panter vreba svoj plen. Kada deluje da se lepo ponašaju, tragam za zločinima za koje mogu da ih optužim. Moja upornost me gura u sve veći i veći besmisao:
Ja: “ZAŠTO JE SVA OVA ODEĆA PRLJAVA?”
Dete: “Hmmm… Zato što sam je nosila?”
Ja: “E PA ZABRANIĆU TI DA NOSIŠ ODEĆU AKO SE NA KRAJU ISPRLJA!”
Ili
Ja: “KO JE SLOMIO BARBIKINU GLAVU?”
Dete: “Ja sam, tata, pre mesec dana, i vikao si na mene sedam outa do sada zbog toga i smanjio si mi džeparac.”
Ja: “Je li… To je zato što pokušavam da ti pokažem da se greške ponekad otplaćuju ostatak života.”
Teram ih da čiste sobu i peru sudove. Ako su sve to uradile i izgleda da se spremaju za novo prestupljenije, nateram ih da opet očiste sobu i operu sudove po drugi put.
Neizbežno, nakon nekog vremena se umorim od svoje “Super tata” faze i počnem da osećam da sam bio prestrog prema njima. Rasprave i propratne aktivnosti u cilju održavanja režima savršenog roditeljstva počinje da me iscrpljuje duševno i fizički. Počinjem da gubim interesovanje da budem Super tata, baš kao što dete gubi interesovanje za igračku.
Teret savršenog roditeljstva ponovo me odvlači na apatičnu stranu spektra. Čitam članke o roditeljstvu i lomim se nad pronalaženjem teorija i tehnika koje bi opravdale moje pokušaje da ne učestvujem.
Korak napred, korak nazad, od apatetičnog do militantnog, uprkos mojim najboljim namerama da budem razuman, dosledan i na sredini spektra. Samo se nadam da će i rezultat mog roditeljstva biti srednja vrednost obe strane spektra.
Brinem da će moja nedoslednost odvesti moje ćerke u duboko ukorenjene psihološke probleme sa kojima će morati da se nose ostatak života i koji će zahtevati intenzivno savetovanje… Mada, s druge strane, ako završe na CNN-u u zatvorskim košuljama i sa lisicama, barem mogu da okrivim njihovu psihopatsku mentalnu nestabilnost za ono što se desilo. Što je najbolje od svega, onaj kog intervjuišu za TV bi u tom slučao mogao da bude njihov neuspešni psiholog, a ne ja – gospodin Neuspešni Roditelj.
—
Autor: Džon Zajgler
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski
Izvor: Medium