Kada smo oboje imali 15 godina, moj najbolji drug i ja sedeli smo u mojoj sobi, satima diskutujući o tome da li da okrenemo telefonski broj. Bilo je to nekoliko godina pre interneta i mnogo pre mobilnih telefona. Negde smo iskopale broj telefona LGBT grupe, koja je postojala na koledžu u susednom gradu. Naravno, tada nije postojala nikakva gej-strejt alijansa, niti LGBT pokreti u našoj školi. Nas dvoje smo nervozno držali papirić sa tim brojem telefona, smišljajući načine da se nekako odvezemo na taj kampus, na sastanak grupe. Nijedno od nas još uvek nikome bilo ispričalo o svojoj seksualnoj orijentaciji, nismo bili sigurni kako da kažemo roditeljima da želimo da odemo na taj sastanak, niti kako da stignemo tamo. Na kraju smo odustali od te ideje, prvenstveno zbog toga što smo oboje bili previše uplašeni da pričamo o svojim nestabilnom tinejdžerskom identitetu sa sofisticiranim, elokventnim studentima.
Postojalo je nekakvo uzbuđenje u vezi sa svim tim. Ideja o istopolnoj privlačnosti još uvek je bila tabu; našu tajnu obavijao je veo misterije, osećale smo da moramo dobro da je skrivamo. Međutim, najviše od svega, bilo je stresno. Moj prijatelj je bio gej i trudio se na pronađe način da kanališe svoja osećanja. Ja sam biseksualna i pokušavala sam da pomirim svoje tinejdžerske hormone sa činjenicom da me takoreći privlačilo sve što se kreće. Bilo je veoma zbunjujuće.
Bilo je teško što smo imali samo jedno drugo, iako smo oboje bili zahvalni što imamo bar jednu osobu sa kojom možemo da razgovaramo o tome. Ipak, to je bilo vrlo ograničavajuće. Ponekad smo osećali da nosimo gotovo nemoguću tajnu i bilo je vrlo frustrirajuće. Moj drug je imao nekoliko gej ujaka i stričeva, pa je makar imao sa kim da se uporedi i model ponašanja kojem je mogao da podražava, ali mislim da je svejedno bio prilično uplašen u vezi s tim kako će drugi reagovati. To što su njegovi rođaci obelodanili da su gej, nije značilo da je u redu da i on učini isto. Mislim da smo oboje već znali dovoljno o svetu oko sebe da smo mogli da razumemo da bi obelodanjivanje naše seksualne orijentacije moglo biti opasno. Čuli smo priče o deci koju su roditelji izbacili iz kuće i odrekli ih se. Kako da budemo 100 posto sigurni da će naši roditelji smireno reagovati? Kako uopšte strejt odrasli mogu tako nešto da razumeju?
Sredinom devedesetih stvari u američkom kulturi su se menjale, malim ali sigurnim koracima. U narednih nekoliko godina, oboje smo ispričali o svojoj seksualnoj orijentaciji (ja sam govorila da sam lezbejka, jer biseksualna orijentacija tada nije postojala kao relevantna kategorija). Unijatska crkva kojoj su pripadali moji roditelji osnovala je “Komitet za dobrodošlicu”, što je značilo da rade da tome da prihvate LGBT populaciju u zajednicu, a moja majka se učlanila u komitet. Sećam se da sam u crkvi sretala parove koji su bili otvoreno gej. To je bilo od pomoći.
Moji roditelji su dobro podneli tu informaciju, iako su bili malo zbunjeni. Znali su da sam išla na nekoliko sastanaka sa momcima. Sećam se da je moj otac govorio: “Da li je stvarno lezbejka, ili misli da su muškarci grozni?”, na šta je moja majka odgovarala: “Mislim da je to ista stvar.”
Počela sam da se osećam bolje kada sam upisala koledž dramskih umetnosti na Hartfordu. Odjednom sam bila okružena raznim kreativnim ljudima, provodila sam po ceo dan sa drugim glumcima, sa gradskom decom i to je bila velika razlika koju sam mogla da osetim.
Bilo mi je neobično što su moje gej kolege često dolazile kod mene da se “ispovede”. Ne mogu da prebrojim koliko sam tajnih razgovora imala sa mladićima dok smo sedeli u poslednjem redu između proba:
“Moram nešto da ti kažem, ali ne smeš nikome da kažeš.”
“Ok, šta?”
“Ja sam gej.”
“U redu je, i ja sam.”
“Ali, sviđa mi se taj-i-taj, ali ne znam je l’ i on gej. Misliš li da jeste? Nosi takve-i-takve šešire i onakve-i-onakve prsluke. Šta misliš?”
“Mislim da imaš šanse.” (Na kraju krajeva, taj-i-taj je sedeo u tom istom sedištu pre nekoliko nedelja govoreći mi istu stvar).
I ja sam se “ispovedala”. Zauvek sam zahvalna za ta prijateljstva i slobodu koju su mi donela.
Moje poslednja dva razreda u srednjoj školi predstavljali su ogroman kontrast u odnosu na period zakopčanog ćutanja kada sam imala petnaest. Otkrila sam da u mojoj zajednici žive drugi ljudi koji su se autovali ili planirali da se autuju, a tu je bio i krug kreativaca kojem sam pripadala i koji su otvoreno prihvatali ove razlike, što je bilo zapanjujuće.
Ipak, to je otvorilo jedan zastrađujući aspekt života – moguć da se viđam s drugim devojkama. Oduvek sam se osećala kao da imam dve leve noge kada su devojke u pitanju. Uvek mi je (i verovatno će mi zauvek biti) strašno neprijatno sa ženama, a naročito ženama koje mi se sviđaju.
Pretpostavljam da bih mogla da vam ispričam mnogo, mnogo priča o tome kako sam zabrljala stvar sa devojkama. Nagovestila bih, da je to jedna od stvari u koje mi najbolje idu. Ponekad je to izgledalo tako što bih se dosta zbližila sa strejt devojkom, kada bi ona shvatila da mi se dopada i stvari bi postajale lepe i čudne. Uz ovo, imam u sećanju nekoliko dejtova sa gej devojkama koje mi se nisu sviđale (koje su sredili zajednički prijatelji), praćene romantičnim vezama (jedna ili dve), koje sam nekako uspevala brzo da sabotiram.
Ipak, najvažnije u svemu tome je bilo što mi je bilo dozvoljeno da probam, grešim i istražujem razne aspekte izlaženja sa ženama, a sve jer sam bila u okruženju u kojem je to bilo prihvatljivo. Imala sam profesorku drame koja je izlazila sa ženama i koja je otvoreno govorila da je to prva žena u koju je ikada bila zaljubljena. Kasnije mi je objasnila da je biseksualna. Sećam se ogromnog olakšanja koje sam osetila kada mi je to ispričala. Poznavala sam jednu jedinu osobu na koju sam mogla da se ugledam, a na svu sreću, moja profesorka je bila divna osoba.
Pred kraj srednje škole, otišla sam sa prijateljima na Prajd u Hartfordu. Parada nije bila velika, ali definitivno mi je ostala u sećanju kao prvi put kada sam bila okružena LGBT prijateljima, kada sam slobodno i javno bila deo zajednice. Na kraju parade, svi su otišli u park na piknik, a moji prijatelji i ja otišli smo do profesorke i njene devojke. Delovale su tako zaljubljeno i srećno. Nisu se stidele, a ja se sećam osećaja topline i sigurnosti koji je potrajao ceo jedan minut.
Zašto nam je potreban Prajd? Naravno, da bismo se oglasili, da bismo se računali. Danas je više nego ikada važno da kažemo da nećemo pristati na nasilje. Da, istina je da u malim gradovima u SAD-u ne postoji nijedan LGBT centar, a ima mnogo konzervativaca. Drago mi je što makar postoji internet; znam da je mnogo lakše mladima da se danas povežu onlajn, ali i dalje nam je potreban Prajd. Još uvek je potrebno da se fizički okupimo i pokažemo da smo jedna zajednica. Moramo da garantujemo atmosferu u kojoj naša seksualnost neće biti tabuizirana i razapinjana na stub srama. Jedino tako možemo da izgradimo svet u kojem će ne-strejt orijentacija biti normalna pojava.
Svi mladi ljudi koji ćute o svojoj orijentaciji zaslužuju da imaju malo više šanse. Ali, iskreno, sa svojom 41. godinom, potrebno mi je da moja zajednica nastavi da se oglašava, jer se nadam da će jednog dana neka vrlo simpatična žena da mi priđe i možda ću se tada osećati manje neobično, znajući da nisam sama.