Prošlo je više od dva veka otkako se dendizam kao oblik ponašanja, odevanja, pa, zašto ne, i života, pojavio na ovoj skromnoj planeti koja i nije videla tako mnogo ekstravagantnih događaja kao što se obično veruje. Dendizam se u međuvremenu razvio, gubio i vraćao, menjao oblike i svoju osnovnu ideju, maskirao se, izopačavao. Došli smo do toga da danas dendizam možemo povezati sa međusobno sasvim nespojivim fenomenima kao što su hipsteri i pankeri, kemp i mejnstrim selebriti, homoseksualci, intelektualci, metroseksualci, a sve to mahom površno i pogrešno shvativši samu ideju izvornog dendizma.
Želeći da se upoznamo školski i „po redu” sa ovim pojmom, mogli bismo, ako nam je pri ruci, posegnuti za najpoznatijim srpskim leksikonom stranih reči i izraza, popularnim „Vujaklijom”. Pod slovom „d” stoje i dva termina koja nas zanimaju: „dendi” – kicoš, fićfirić, pomodar, i „dendizam” – kicoštvo, kaćiperstvo, pomodarstvo. Eto nama, već u startu, jedne široko raširene predrasude, karakteristične ne samo za naše balkanske prilike. Zatičemo je u knjizi u kojoj možda to i ne bismo očekivali. Ova krajnje sužena i banalizovana predstava o dendizmu ipak govori i jednu veliku istinu: u srpskom jeziku reč „dendi” odista je u većini slučajeva sinonim za isprazno i pomodno kaćiperstvo u odevanju i ostalom telesnom ukrašavanju.
Mnogo je o dendizmu pisano od strane onih koji su i sami bili dendiji, onih koji su se dendizmu divili, ali i onih koji su ga prezirali. Sam termin „dendizam” je, kao i svaka reč koju u govoru koristimo, uslovna stvar dogovora, oznaka za jednu pojavu koja je po sebi odveć fluidna i podložna prilagođavanjima i promenama da bi se dala njena konačna definicija. Istorija dendizma nije ništa duža od istorije zabluda, predrasuda i sukobljavanja koja je sa njom povezana.
U rano doba dendizma, početkom devetnaestog veka, puritanski škotski mislilac Tomas Karlajl rasuo je paljbu po dendijima u svojim tekstovima osećajući se pozvanim da se bori protiv te „zle mode” koja se u društvu počela javljati. Tako je on, u jednom od svojih tekstova, napisao: „Dendi je čovek koji nosi odelo, čovek čiji se zanat, zvanje i biće sadrže u nošenju odela. (…) Dok se drugi odevaju da bi živeli, on živi da bi se odevao.” U svom histeričnom napadu na dendije tog doba pravoverni i smerni Karlajl otišao je dotle da ih nazove posebnom društvenom sektom, koja se javlja u engleskom narodu, najbogatijem i najgore vaspitanom u Evropi, kako sam, između ostalog, tvrdi. Ipak, dendijima priznaje da pokazuju onoliko istrajnosti, hrabrosti i snage koliko ljudska priroda prikazati može, što je veliko priznanje, naročito ako dolazi iz pera protivnika.
Karlajl kaže da je bogomolja dendija u prestonici i da joj je ime „Kod Almaka”, a da imaju i svoje svete knjige koje se zovu „modni romani”. „Almakov klub” bio je najznačajniji mondenski klub u Londonu u to vreme, a pristup njemu, što je nesvakidašnje za aktuelne prilike, imale su i žene. Što se tiče „modnih romana”, u pitanju su dela koja su možda prvi istorijski bestseleri. I protivnici ovakvih romana izražavali su divljenje njihovim autorima na veštini da ih promovišu (ideja reklame u današnjem smislu još nije postojala u to vreme). Autori ovih dela pisali su jedni drugima hvalospeve po popularnim časopisima, izdavali ih u mekim povezima kako bi bili pristupačnije cene i bavili se tematikom iz života visokog društva, dvobojima, balovima, modom… Ipak, glavna čitalačka publika ovih romana bili su srednji slojevi, koji su iz njih mogli saznati kako izgleda život aristokratije. „Modni romani” ili romani „srebrne viljuške” na svoj način predstavljali su preteču tabloida, a njihovi junaci bili su modni arbitri, nadmeni dendiji Londona.
Uprkos tumačenjima koja nastanak dendizma smeštaju čak u antičko doba (Alkibijad, Cezar, Katilina), generalno je prihvaćeno gledište po kom je dendizam nastao početkom 19. veka, u Engleskoj, i u svom izvornom obliku stigao eventualno do Francuske. Ima u dendizmu gotovo jednako pozitivnog koliko i negativnog, pa je ugao gledanja zaslužan za sliku koju ćemo stvoriti o ovom fenomenu. Takođe, bitno je i to da li ćemo dendizmu prići sa predrasudama ili bez njih i kakve će te one biti. Nije lako stvoriti definitivnu sliku o dendizmu i svako će je, na kraju krajeva, načiniti sam za sebe i na sebi prilagođen način.
Kao pomodarstvo i društvena moda srednjih slojeva koji su u dendizmu nalazili prečicu preko koje su se izjednačavali sa aristokratijom, dendizam je još jedan u nizu ispraznih socijalnih fenomena. Jedino zahvaljujući onim duhovima koji su umeli i želeli da od sebe i svog života stvore nešto što izmiče zakonima banalnosti i videli dendizam kao pravi način za to – danas o dendijima možemo govoriti sa poštovanjem. Iako su neretko bili umetnici, najviše umetničko delo jednog dendija je sam život. Na to treba obratiti pažnju.
Kažu da oni koji umeju dobro da žive i od života isisaju svaku skrivenu slast retko stvore velika dela. Jedan od njih je i Džordž Bo Brumel, nezvanični rodonačelnik dendizma, pomalo buntovnik, pomalo varalica, harizmatični džentlmen sa zadivljujućim stilom koga je njegov savremenik Bajron proglasio najvećim čovekom koji trenutno živi. Na drugo mesto stavio je Napoleona, na treće, bajronovski neskromno, sebe.
Žozef Bard šeta sa psom Dendijem (oko 1930)
„Stvarno lepo je samo ono što ne može ničemu da služi. Sve što je korisno ružno je jer predstavlja potrebu, a kod čoveka je ona gnusna i odvratna priroda. Najkorisniji u svakoj kući je klozet”, pisao je Teofil Gotje, francuski apologet Brumelove filozofije. Bo Brumel nije bio ona najviša engleska aristokratija, ali je imao dovoljno da bi mu bio omogućen pristup otmenim mestima, što je bilo dovoljno da stekne slavu sopstvenim zaslugama. Već na studijama na Itonu i Oksfordu izdvajao se iz mase specifičnim izborom odela, odabranim rečima, stavovima i društvom koje je udostojavao svoje pažnje. Po povratku u London postaje čuven po ekstravagantnim prijemima, dugom frak kaputu i plavim sakoima sa zlatnom dugmadi. Cipele je besprekorno glancao šampanjcem, nosio duge bele pantalone, uštirkane kravate, koristio sapune i parfeme i prvi odbacio perike, koje su bile neizostavni deo muške mode onog vremena.
Bo Brumel, prvi londonski dendi (Vestminster)
Zahvaljujući svojoj čuvenosti, Brumel je privukao pažnju kralja Džordža Četvrtog i ubrzo postao njegov pratilac i modni savetnik. Kralj, i sam sklon gizdanju, besprekorno prihvata svaki modni predlog svog novog prijatelja, i tako se Brumelov uticaj širi u visokom društvu. Po mišljenju mnogih kulturologa, Bo Brumel je osoba koja je izvršila najveći uticaj na mušku modu kroz istoriju. Bio je pozivan na svaki bal i njegovo je prisustvo bilo stvar prestiža. Pojavljivao bi se samo na nekoliko trenutaka, bio viđen, izricao svoj sud nemarnim izrazom lica i odlazio dalje ostavljajući uzbuđeno društvo da raspreda o njemu.
Ipak, sudbina prvog, a po nekima i jedinog dendija, nije bila slavna do kraja. Upavši u nemilost kod kralja, verovatno zbog hibrisa podstaknutog slavom zbog koje je zaboravio sa kim ima posla, Brumel ne uspeva da se spase velikih dugova i mora da prebegne u Francusku, tačnije u Kan.
Ovde Brumel živi slavno, ali skromno, iako je zabeleženo da je posedovao intimna pisma samog kralja i, između ostalih, jednog Bajrona, koja su vredela čitavo bogatstvo. Ostavši častan do kraja, Brumel je ova pisma zadržao za sebe i na svom primeru pokazao da je dendizam nešto više od nošenja odela.
Uticaj Boa Brumela pružio se onoliko daleko koliko je mogao da dosegne duh jednog čoveka koji je brinuo pre svega o tome kakvim se prikazuje, ali je bio i mnogo više od onoga što se na prvi pogled vidi. U samoj Francuskoj stekao je sledbenike, o njemu se pisalo i bio je oponašan od strane mnogih markantnih ličnosti, iako dendizam nikada nije postao potpuno francuska pojava. Umesto dendija, Francuska je imala svoje boeme, raskošne buntovnike koji su svoje krpe nosili sa većim ponosom nego rimski senatori svoje bele toge.
Danas se Brumelov dendizam posmatra kao filozofski stav čoveka koji je spoznao da je istorija završena i da više muškarac ne može da se identifikuje sa ulogom heroja i uzvišenog junaka. To je bio duh vremena, izražen i u Bajronovoj poeziji i njegovom životu, životu romantičnog junaka, ali životu koji je živeo sa ironijskom distancom, onako kako je i pisao.
Jasno je, dakle, da se dendizam ne iscrpljuje u veštom nošenju odela i zauzimanju poze. Po Bodleru, francuskom pesniku koji je bio istovremeno i dendi i boem, kicoška spoljašnjost dendija treba da bude samo simbol intelektualne superiornosti njegovog duha. On se ističe velikim obrazovanjem i odabranim rečima, poseduje stoičko samopouzdanje, izriče kratke opaske i komentare, ali ostaje u njima dosledan do kraja. Ništa ni u pojavi ni u ponašanju dendija nije slučajno, on sve unapred promišlja i planira jer je njegova pojava njegov nastup, umetničko delo na kom radi čitavog svog života. Paradoksalno, on prestaje da bude dendi tek kada ostane sam jer bez publike ne postoji. Dendi prezire masu, ali i zavisi od nje – masa kao carstvo običnosti i konformizma jeste uslov bez koga se ne može, s obzirom na to da je dendi uvek u opoziciji, kao gotovo religiozna reakcija na kolektivizam i trivijalnost koji ga okružuju.
Danilo Kiš
Dendi neretko dolazi iz srednje klase, a svojim odevanjem i znanjem se probija u više krugove. Idealno vreme za javljanje dendizma jeste doba opšte demokratizacije društva i kulture. U takvim uniformnim uslovima, samo postojanje dendija jeste revolt i društveni skandal, ali i svedočanstvo o božanstvenoj raznovrsnosti božjeg dela i večnoj čovekovoj osuđenosti da bira svoju suštinu i sam se, autentično, definiše. Dendizam je, tako, zajedno sa boemijom, reakcija na buržoaski moral i svaki oblik duhovnog kukavičluka i kolektivizma. Ni dendiji ni boemi ne prihvataju propisane vrednosti građanskog društva, gade se njihove banalnosti i diktature prosečnosti i uklopljenosti.
Dendi – to je onaj koji iznenađuje, a da nikada sam nije iznenađen. Ima nečeg buntovničkog i revolucionarnog u svakom dendiju. Doba u kom se dendizam javlja je doba aristokratije po krvnoj liniji i doba buržoazije, ljudi koji se identifikuju sa poslom kojim se bave i slepo se pokoravaju građanskim vrednostima i ustaljenoj hijerarhiji. Između njih su postojale gvozdene barijere, koje je dendi uspeo da prekorači. Lepo odeven da bi se njegove reči uzimale ozbiljno, obrazovan – da bi imao šta da kaže, i naoružan istančanim ukusom za sve oblike umetnosti i mode, dendi se nametnuo višim slojevima ne kao jednak, nego kao onaj ko se sledi i oponaša. Mnogo je toga kod njega preterano i namešteno, ali on se svojom filozofijom brani od svake osude – jer je sve prirodno vulgarno, vrlina je neprirodna, a jedini kriterijum koji se sme slediti jeste ukus.
Nove generacije dendija ugledale su se na Boa Brumela, ali samo uslovno, jer se istinski dendi ne ugleda ni na koga i striktna pravila dendizma ne postoje. Jedan od njegovih principa je i taj da dendi treba da ostane u jednom društvu samo onoliko koliko je neophodno da proizvede utisak i onda ode. Sa muškarcima razgovara kao da su mu dosadni, sa ženama kao da svaku od njih neizmerno voli. Po Bodleru, dendi treba da živi i umre ispred ogledala. On razvija skeptičku rezervisanost sa sve. Cinizam je forma intelektualnog dendizma.
Jasno je, dakle, da dendi samo pažljivije od ostalih ljudi bira šta će obući, šta čitati, govoriti, jesti i piti, i ne stoga što želi da se po svaku cenu razlikuje, nego iz specifičnog poštovanja prema životu i svakom trenutku koji ga čini. On ne želi da svoj život svede na niz trivijalnih slučajnosti. Istinski dendi mora svoj položaj utemeljiti na široj platformi nego što je to ekstravagancija stila i ponašanja. Negde, gde se čovek definiše kao čovek, on se mora razlikovati od drugih ne na naučen ili prihvaćen, nego na autentično svoj način – to razlikovanje nikada nije izbor ili kapric, nego sudbinska kob od koje se ne može pobeći ni kada bi se htelo.
Najčešće, dendi se povezuje sa pitanjem mode. A pitanje mode povezano je i sa pitanjem novca. Dendi u njemu uživa ukoliko ga poseduje, ceni prednosti koje mu on donosi, ali odbija da učestvuje u vulgarnoj trci za sticanje bogatstva. Dendi diktira pravila odevanja i ponašanja, ali se ideja dendizma suštinski kosi sa idejom mode. Zapravo, može se reći da je moda uništila dendizam. Čak i ako posedujete najskuplji i najprestižniji odevni predmet, on dolazi iz serijske proizvodnje, ma kako ona ograničena bila. Nasuprot mogućnosti kreiranja, naše vreme suočeno je sa bezgraničnom slobodom izbora u kupovini gotovih proizvoda koji su po sebi vulgarni. Današnji dendiji izbegavaju svaki modni trend, odevaju se na svoj način, klone se zvučnih imena, imaju svoje krojače i mahom se ne mogu uočiti na kilometar kao nekada Oskar Vajld sa cvetom narcisa ili suncokreta u reveru.
Oskar Vajld
Sudbina Oskara Vajlda bila je slična sudbini njegovog slavnog prethodnika. Iako značajan pisac, Vajld je ogroman deo svoje slave dugovao svom ekstravagantnom načinu života, ponašanja i odevanja, pa nije slučajno da važi za ličnost koja je na velika vrata vratila dendizam na Ostrvo. Za vreme svog „francuskog izgnanstva” dendizam su na kontinentu baštinili umetnici poput Teofila Gotjea, Bodlera, Verlena, Remboa, Malarmea i mnogih drugih. Neki od najautentičnijih književnih likova koji su i sami osmišljeni kao dendiji jesu Evgenije Onjegin, Šerlok Holms, Dorijan Grej i Veliki Getsbi, sa kojim je uz zvuke džeza dendizam stigao i na američki kontinent, gde je stekao svoje sledbenike u umetnicima i muzičarima, među kojima su najzvučnija imena Endija Vorhola i Dejvida Bouvija. Ako govorimo o našim prostorima, možemo pronaći podatke o ekscentričnom belom odelu Laze Kostića, koje je adekvatno pratilo olimpsku uzvišenost njegove ličnosti. Neki drugačiji stil oplemenjen ogromnom harizmom negovao je još jedan veliki srpski pisac – Milorad Pavić.
Naravno, ne treba zaboraviti ni ženska imena među slavnim dendijima, od kojih je možda prva poljska slikarka Tamara de Lempicka, koja je ime i grofovsku titulu stekla udajom i koja je vodila dekadentan život sa stilom koji je davao mnogo materijala ogovaranjima i tadašnjoj tabloidnoj štampi. Slavna balerina, Isidora Dankan, najveća ljubav Sergeja Jesenjina, imala je tu nesreću da njena smrt mnogim dendijima bude gest dostojan najiskrenije čežnje i divljenja. Poginula je tako što se njen, dva metra dug i rukom oslikan, svileni šal upleo u točak automobila i ugušio je.
Naše doba nije po svojim osobenostima ništa manje ili više pogodno za javljanje dendizma kao modela postojanja. Nije to biljka koja se masovno uzgaja, a teško ga je i svesno zasaditi. Ako negde procveta, čini to na svoju odgovornost i sva je prilika da ga niko neće zalivati. U ovom vremenu prosečnosti sa ljudima koji se sve odlučnije kreću putevima kojima se lakše ide, autentično egzistirati na margini dominantnog toka je svojevrstan čin uzvišenog revolta.
—
Autor: Dušan Stojanović
Izvor: Esquire