Kada sam postao otac, bio sam veoma srećan i uzbuđen. Moja žena i ja smo se pripremali za to, čitajući desetine knjiga o roditeljstvu, išli smo na dva kursa o roditeljstvu i koristili smo svaku priliku da sedimo na kauču i razgovaramo o našem dečaku. Nadao sam se da ću postati jedan od onih super tata (najviše zbog toga što sam bio vrlo anksiozan u vezi s tim što ću dobiti sina i šta bi to moglo da donese!)
Još od trudnoče, oboje smo znali da moramo sve da uradimo zajednički – od uspavljivanja, preko hranjenja do pružanja bezuslovne ljubavi. Oduvek sam sebe zamišljao kao nežnog, opuštenog oca, koji nije strog. Danas, sedam godina kasnije, mogu da kažem da sam donekle uspeo da budem nežan i smiren. To je dug put, a ja još uvek hodam tim putem.
Kada verujete mejnstrim medijima, deluje vam da je muškarcima teže da budu dobri roditelji nego ženama. Očevi su vrlo često predstavljeni kao radoholičarske mašine za pravljenje para, sa malo ili nimalo interesovanja za svoje dete. Da li je to streotip ili je zaista problem?
Kada se statistika uzme u obzir, vidi se da žene mnogo češće nego muškarci posvećuju isključivo brizi o deci, ili rade pola radnog vremena kako bi više bile sa decom. Ne uzimaju svi očevi odmor sa posla kada im se rodi beba. Verujem da za to postoje različiti razlozi. Jedan od glavnih je nedostatak pozitivnih muških uzora, koji preuzimaju aktivnu ulogu u brizi za porodicu.
Kada sam bio tinejdžer, verovatno sam za sebe smatrao da sam fin, druželjivih i ljubazan. Ali sada, nakon mnogo razmišljanja, shvatam da nisam umeo baš najbolje da komuniciram. Dešavalo se da povredim tuđa osećanja i ponekad sam bio veoma zločest dok sam pokušavao da se nosim sa svojim osećanjima. Zbog čega je to tako? Zato što nikada nisam naučio da pričam o osećanjima, barem ne sa svojim ocem ili drugim muškarcem. Imao sam neke dobre prijateljice i uvek mi je bilo lakše da razgovaram sa njima. Osećao sam se kao da sam težak za slušanje, a one su me shvatale ozbiljno. Ipak, nešto je uvek nedostajalo.
Potraga za muškarcima koji uspevaju da se otvore nije neobična za dečake, mlade muškarce, ali ni u starijim generacijama. Imao sam dovoljno sreće da upoznam jednog čoveka (uvek postoji ta neka osoba koja vam promeni život), kojeg sam sreo u svojim ranim dvadesetim. Pred njim sam mogao da se potpuno otvorim. Plakao sam i on me je čvrsto grlio. Po prvi put, osetio sam iskonsku bliskost i pravu muškost. Bez igrica, bez maski, bez pretvaranja. Mogao sam da budem to što jesam.
Odatle sam započeo voje lično putovanje ka tome da postanem bolji muškarac, i da – bolji otac. Za mene “bolji” znači autentičniji, empatičniji, neko ko je više ja. Značilo je da prestanem da igram uloge kako bih stekao naklonost, da prestanem da budem jak na račun drugih. Značilo je da budem samopouzdan bez da moram da hranim ego sve vreme.
Biti muževan znači uvek morati da se takmičiš, da budeš jak kao super heroj. Muškarci se etiketiraju upravo ovakvim atributima. To je drugi ključni problem – društvo. Kako možemo da očekujemo da muškarci budu nežni i empatični, ako ih već od dečaštva tretiramo kao “jači pol”? Dečaci ne plaču, oni su super-heroji bez emocija, oni treba da “pokažu da su muškarci”, a nikako ne treba da se igraju sa devojčicama (igračke) ili lutkama. “Njihove” igračke su akcione figure, brzi automobili, junaci modernog doba (vatrogasci, policajci), čudovišta, plastično oružje i slično. Isti stereotipi primenjuju se kada porastu u muškarce: očekuje se da imaju prestižne karijere koje donose mnogo para. Muškarci su jaki lideri koji vode cele države, ratuju za ideologije i… Jednostavno, oni spasavaju planetu, zar ne?
Da, znam da su se mnoge stvari promenile. Sve više i više muškaraca odlučuje da na prvo mesto stavi porodicu, da uzme dugačak odmor kada im se rodi dete ili čak radi pola radnog vremena da bi provodili više vremena sa svojom porodicom. (A očigledno, postoje i žene koje usmeravaju svoje karijere na tradicionalno “muški” način). Postoji promena u društvu, koja nas odvlači od tvrdkornih muškaraca koje vodi ego do “novih” muškaraca koji veruju u ravnopravnost i međusobno poštovanje. Ali, još uvek imamo mnogo da radimo kao društvo, a muškarci koji se osećaju sposobnim (ili žele da preuzmu) za aktivniju ulogu u porodičnom životu su u manjini.
Dok sam bio dok kuće da bih brinuo o decu tokom dve godine, shvatio sam koliko se bolno usamljeno osećam. Nemojte me pogrešno shvatiti. Imao sam mnogo drugarica, uglavnom majki-domaćica. Vrlo sam cenio njihovo društvo i bilo mi je lepo da provodim vreme sa decom kod kuće. Međutim, takođe sam čeznuo za društvom drugih muškaraca i očeva, da vidim kako se oni osećaju, kako se nose sa očinstvom. Takođe mislim da bi za mnoge muškarce bilo korisno iskustvo da osete kako izgleda biti otac puno radno vreme (makar na nekoliko dana nedeljno); mene je to iskustvo definitivno učinilo povezanijim sa tim kakav sam zapravo i manje opterećenim spoljnim pritiscima.
Taj period mi je posebno pomogao da shvatim koliko je važno da svojim sinovima omogućim pripremljeniji ulazak u lepotu i haos života. Ne moraju da budu super-očevi kakav sam razmišljao da budem, već neko realan, autentičan, neko u kog možete imati poverenja, sa kim možete da razgovarate — muškarac, koji ih bezuslovno voli i koji ima puno vremena za svoju decu!
Počeo sam da razmišljam o načinu na koji komuniciram sa svojim sinovima: Da li ih stvarno slušam? Da li ih osuđujem? Da li imam predrasude o tome kakvi bi trebalo da budu (zato što su dečaci)? Da li se osećaju poštovano i voljeno kada im kažem ovo ili ono, da li ih mog ponašanja mogu da zaključe da ih volim?
Takođe sam odvojio vreme uveče, sa svojim najstarijim sinom, koji je tada imao pet godina. Kada smo u krevetu i već smo pročitali priču za laku noć, počinjali bismo da razgovaramo: kako sam proveo dan, šta mi se dopalo, a šta nije, šta me je učinilo srećnim ili tužnim. Zaista sam se trudio da imenujem svoja osećanja. Ništa nije moralo da ostane tajna. Od jednake važnosti u našim razgovorima bila je iskrenost. Kranja iskrenost. To uključuje izvinjenja. (To je još jedna stvar sa kojom mnogi muškarci imaju problem. Ne mogu da se setim da mi se moj otac ikada izvinio). Želim da moji dečaci vide da grešim, da ponekad govorim stvari koje ne mislim, da gubim strpljenje, da nisam uvek fer. To je u redu, dok god radim i ovo drugo, a to je da se izvinim. I da, deca itekako umeju da opraštaju.
Razgovor pred spavanje je odlična stvar za mog sina i mene. Na taj način, učim o tome šta se dešava u njegovoj glavi, a on može da me vidi kako pričam o emocijama, kako preuzimam odgovornost za njih i može da razmišlja o onome što uradim ili kažem.
Počnite da vodite takve razgovore sa svojom decom što pre, i nemojte da prestanete kad su postanu tinejdžeri/ke. To je vreme kada im je posebno potrebno da ih saslušate, više nego što možete da zamislite.
Želim da moji sinovi postanu obzirni, empatični i ljubazni muškarci. Muškarci koji vole i poštuju svoje partnere i decu. Muškarci koji se tolerantno i ljubazno ponašaju prema ženama, muškarcima i transrodnim osobama. Muškarci koji slušaju i razmišljaju pre nego što nešto kažu. Muškarci koji su samouvereni i jaki bez potrebe da hrane ego. Muškarci koji zaista imaju šta da pruže. Dok radim na tome da postanem jedan od njih, nadam se da će se moja deca ugledati na mene i slediti me u mirniju budućnost.
—
Iz knjige “Empatični tata” Torstena Klausa
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski