GLASOVI MUŠKARACA...
Analiza koja sledi se većim delom zasniva na rezultatima ankete, odnosno kvantitativnim pokazateljima vezanim za položaj, stavove i ponašanja muškaraca u Srbiji. Ali pre nego što se pređe na izlaganje rezultata, ovde su izneti neki od glasova muškaraca, prikupljenih tokom kvalitativne analize, pre svega kao ilustracija mnoštva različitih ideoloških i ličnih pozicija, različitih diskursa i stavova. Ovi stavovi ukazuju na izrazitu složenost transformacije rodnog režima u Srbiji i njenog društvenog konteksta u celini.

Dekonstrukcija rodnog identiteta

Dekonstrukcija rodnog indentiteta je svakako prednost, jer je to sloboda. Nije sloboda fizička. Sloboda od društvenih konstrukta je sloboda. Vi ste oslobođeni, i možete da imate slobodu kreiranja identiteta… Ja nisam za to da muškarac postane žena i obrnuto, nego da svako može da konstruše sebe prema svojim potrebama i u odnosu na svoju priču. I muškarac je jedna misaona paradigma, koju u stvari treba prevazići.

Tipičan muškarac?

On može mnogo da popije, gleda fudbal, ide na slave. Da je seksista, k******i neku ženu. Pseudopolitka sa pozicija moći. Cinizam je važna osobina tog patrijarhata, jer kao da nisi naivan. Jer je sve prevara. Isto pozicija infantilnog patrijarhata. Autoritarnost.

Gledaš oko sebe i vidiš ćaleta, dedu, burazera, drugare u školi i vidiš da se uvek tu nešto meri, odmeravanje neke snage, takmičenje i nadmetanje. Često dečaci i muškarci imaju tu potrebu da budu u pravu, da je po njihovom. I pošto sam ja kao klinac gledao i slušao šta drugi ljudi rade, dosta sam upijao tih stvari, ali ne nužno i reprodukovao, jer nisam bio nešto u tom fazonu, međutim, kada si u vršnjačkoj grupi, postoje određena očekivanja da bi se uklopio i moraš da igraš po tim pravilima.

Feminizam

Mislim da je pitanje etičke poruke koja se šalje i mislim da je feminizam doneo ključ za otključavanje etičkog koda. To je pitanje pravde zapravo. Ljubavi, razumevanja sebe. Ne pojedinca protiv drugih nego pojedinca kao dela drugih. (…). Tako da feminizam jeste ključ koji otključava kulturu, otključava politike da bi se razumela dubinska nota socijalne nepravde.

Vršnjačko nasilje

I onda vremenom su ovi moji drugari postajali ozbiljniji u toj nekoj uličnoj priči. Uvek je to bilo to neko divljenje mafijašima. U toj ekipici je bio i taj Nenad, ali meni je to bilo glupo, pa sam se distancirao.

 Nasilje u 90-im

Pa više sam video nasilje, kako da ti objasnim, rastao sam na Voždovcu. Išao sam u Nušić. Tu su ti išli Kristijan, Knele i svi ovi idioti. Više neki poremećen sistem vrednosti, nema plana, beznađe. Sasvim drugi sistem vrednosti. Kako da ti objasnim ‒ dizelaši, pljačkanja, pucanja, znaš ono sve je dozvoljeno za keš, a nema. Ono ljudi rade za marku, a ti kao nosiš kariranu košulju i odmah si čudan, nisi u grupi. Ili ne znam imaš neke buđave patike, pa te za…ju, kriminal, za….no vreme… Devedesete su prošle odavno, ali ostale su posledice. Mnogo njih po zatvorima, navučeno, svakakve priče. Retko ko se iščupao od te neke generacije. To je generacija „Rane“ tipa. To je to.

Razvod i očinstvo

Odrastao sam bez oca i mislim da sam tu možda malo više osetljiv i da sam preuzeo tu neku odluku. To je jedan od razloga zašto nisam odmah otišao, razmišljao sam o tome kako bi moje dete to podnelo, znam kako je meni bilo, pa eto, pretpostavio sam kako bi mom sinu bilo… Kasnije tokom života shvatio sam da mi je otac bio nasilan, bez obzira što je bio prosvetni radnik. Iz njenih priča, kada se naljuti na nas, pa taj njihov život teško da je bio idealan. Ali ja se ne sećam toga i onda je meni dugo bilo „otac je otac“, ja sam voleo njega, i dan danas bez obzira što sam odrastao bez njega… Što se tiče života od kako nas je majka uzela, pošto je ona bila psihijatrijski bolesnik, to je jako teško, u nekim delovima života smo živeli kod ujaka…

Duhovnost i bogoslovlje

Mislim da postoje neke predrasude o studentima Bogoslovskog fakulteta u smislu da mi nismo normalni kao ostali ljudi, da mi imamo neku posebnu svest i ponašanje, a svi smo mi obični momci ovde kao i devojke na našem fakultetu. Svi smo mi normalni, kao i studenti sa ostalih fakulteta, s tim, a to su kolege i pomenule, imamo to neko veće interesovanje za duhovnost. A možda i nema veze sa duhovnošću, nego nekoga više zanimaju te neke istine vere ili odnos sa drugim religijama. Mnogi upišu fakultet da bi pronašli duhovnost, ali na fakultetu se ne pronalazi zato što tu nema duhovnosti nego je to akademsko izučavanje bogoslovlja, tako da se mnogima desi da postanu gnostici ili ateisti na tom fakultetu.

Uzroci nasilja i odgovornost Crkve

Uzroci nasilja u Srbiji su višestuki, pre svega, ljudi su izgubili referentni sistem, izgubili su kontakt i sa Bogom, tako da imaju problem sa smislom života, sa jedne strane, a sa druge strane imaju ekonomski pritisak jer, da se ne lažemo, Srbija je sada jedna od pet najsiromašnijih zemalja u Evropi i to utiče na ljude. Takođe, svakodnevno im se predočava neki bolji život a to kreira frustraciju, a što na kraju rezultira, verovatno, u nekom procentu u nasilju, verbalnom ili fizičkom. A šta bi Crkva mogla, pa mogla bi definitivno da utiče jer i dalje ima, manji, ali ima ugled u ovom narodu. Moguće je da bi bilo dobro i za Crkvu i za društvo da sama Crkva i crkvene glavešine malo koriguju svoje stavove, koji opet, koliko god ja bio religiozan, znači da se mora pratiti neki duh vremena. Te poruke koje Crkva šalje, ne dopiru do ljudi. Možda bi tu trebalo naći neki drugi način.

O LGBT populaciji ‒ većine i manjine

Mislim da je to loš marketing za decu i kao takav pogodan za manjinu, ali narušava stabilnost one velike većine. Zašto moja deca moraju da znaju da neki tamo sa bradom se oblači u haljinu i peva na Evroviziji? Zašto to treba da bude normalno? Pa da neki dečak kaže: možda bih i ja mogao da obučem haljinu. Jako loš marketing za odrastanje dece u većini. Ja to definišem kao teror manjine nad većinom. Kao što je oligarhija u političkom smislu teror većine nad manjinom, kao što je potrošačko društvo teror krupnih tajkuna nad većinom, kao što je toliko zalaganje za prava Roma kod nas, to isto mislim da je teror manjine nad većinom. Živimo u vremenu kada je važnije da pripadaš nekoj manjini nego da si mejnstrim ili strejt. Meni je jasno, zato što je bum populacije i ljude treba ubiti, sprečiti ih da se razmnožavaju. Ekonomski sistem ima svoj limit i ne može da se naduvava do prekosutra, a glavno ograničenje je populacija. I kada namećete nešto što deci nije prirodno, to samo stvara kasnije agresiju, rascep, nedoumicu i slične situacije. Nemam ništa protiv da se deca opredele u pubertetu da li će biti homoseksualci ili neće, tada mogu i da se odluče. Ali dok im ne rade hormoni, šta im servirate takve stvari da je normalno da se ljube dve čike? To je loše za odrastanje dece.

LGBT i edukacija

Podržavam ih u suštini, bio sam na jednoj ili dve Parade. Nisam LGBT, ali podržavam njihovu borbu i jasna mi je njihova borba. Kako sam ušao u NGO svet, upoznao sam mnogo LGBT osoba. A sigurno sam i ja negde u onom periodu, što smo pričali, srednja škola i to, imao predrasuda i homofobičnih momenata. Posle, kako sam se edukovao i upoznavao ljude, provodio vreme sa njima i mislim da je pored edukacije jako bitno imati taj neki direktni kontakt i voditi ljudske razgovore. To pomaže u slamanju predrasuda i stereotipa. I sada poznajem i imam prijatelja dosta među LGBT. Podržavam njihovu borbu, jasno mi je šta žele i jasno mi je šta žele tim prajdovima i jasno mi je šta žele sklapanjem braka i to podržavam.

LGBT i usvajanje dece

Pa što da ne? Koliko ima dece napuštene na ulici, bolje da uzmu da usvoje neko dete. Pa realno. Pa bolje da ga oni čuvaju nego da raste dete na ulici. Ja bar mislim iz moje perspektive. Nemam ništa protiv, nek rade ljudi šta hoće, bože moj. Nemam baš ništa protiv, kao ja sam nešto, nisu oni mnogo različitiji nego mi, samo su drugačije orijentisani. A što se tiče dece, kapiram da bi bili bolji roditelji nego gomila idiota koji gaje decu, na primer.

Umiranje nacije

Postoje ti diskursi o umiranju nacije, o umiranju srpstva, o abortusu, o staroj naciji. Ali mislim da niko više nije kriv nego ti koji se ove ratove pravili, a ne LGBT populacija, koje je bilo i biće je. Ko šta hoće, nek radi. Dok si ti građanin i plaćaš porez, možeš da radiš šta hoćeš, tako bi trebalo da bude.

Razvod i imovina

U celoj toj priči oko razvoda postavlja se i pitanje imovine. Velika stvar, što se tiče mog odnosa i mojih razvoda, da ja nikada nisam imao imovinu na moje ime. Stan u kome živim, u kome smo živeli, je na majku, ja sam imao samo kola i njih sam ostavio drugoj ženi. I koliko god su žene u tim situacijama tražile da mi sve uzmu ili otmu, ništa nisu mogle da urade. Na vreme sam se zaštitio, svesno i nisu mi mogle ništa. Ostalo je da one raspolažu, ne mojim, nego svojim kapacitetima, da ih ulože u decu, a ja raspolažem svojim kapacitetima i ulažem u decu. To je bitan odnos jer se ljudi menjaju. Ljudi su pohlepni. A naročito žene, jer su vezane za taj materijalni nivo, više nego muškarci. Mada ne kažem da ima istih primera na obe strane. Zato sam se lako sporazumno razveo. Nema imovine, nema priče. Jedina imovina mi je plata. To je bitan momenat. Treba čovek i unapred da razmišlja. Tako da se bavimo decom, a ne imovinama i ne našim odnosima, zahvaljujući meni. Ja sam izgurao to, zato što nisam imao imovinu.

Ugroženost muškaraca?

Različiti su vidovi nasilja i mislim da nisu samo ugrožene žene. Mislim da se ta priča plasira od strane feminističkih pokreta poslednjih 20-ak godina, onako pretenciozno i agresivno. Ja čak imam utisak da će za 20 godina morati da se udružuju muškarci i da organizuju neke svoje pokrete da bi sami sebe zaštitili. Nasilje nema ime, tako da nasilje ne treba da trpe ni muškarac ni žena, ni dete ni stari ni mladi, prosto nasilje ne prepoznaje takvu kategorizaciju. Zato ne bih rekao da su samo žene ugrožene, niti da su samo muškarci nasilnici. Mislim da toga ima i sa jedne i sa druge strane. Sigurno je da je više nasilnika među muškarcima, ali svakako nema nigde u javnom diskursu da takođe i žene mogu biti one koje manifestuju neko nasilje.

Dobar razvod?

Ako je dobar razvod, onda je dobro, ako je traumatičan, onda je loše. Znam mnoge ljude koji su se razvodili noževima, sekirama, pesnicama, sudijama, socijalni radnici, zabrane prilaska, robije, deca imaju traume u tim slučajevima. Ako brak već nema svrhu, treba ga prekinuti na najbezbolniji način, nikako nekim traumatičnim scenama, nasiljem, posredovanjem trećeg lica. Ne vidim šta mi treba posrednik da mi kaže šta mi treba za dete, da li treba da žvi kod mene i kod tebe, to je glupo kao ideja. I posle razvoda to ne može da ostane završena priča ako postoji dete. Ako ne postoji, onda svako svojim putem i marš u p…. m…….. Ako postoji dete, i dalje je to neki blizak odnos prema detetu, uvek treba biranim rečima govoriti o njegovom roditeju i da tu nema teranja inata. Jako je loše pokazivati detetu šok. Ako sam ja, recimo, malo boljeg materijalnog stanja, glupo je da ja njemu pokazujem da ja mogu da mu priuštim više nego njegova mama. Ako sam mu ja danas već priuštio puno, a ona sutra ide sa njim, ja ću se radije naći s njom i gurnuti joj pare da i ona potroši ako treba puno, da mu pokaže da se ljubav ne kupuje, to nikad ne treba koristiti kao adut. Tamo ćeš imati manje, kod mene ćeš jesti big mac a tamo boraniju, to ne treba raditi nikako.

Nasilje kao prihvaćen vid komunikacije

Treba puno da se radi na edukaciji i prevenciji i kod dece i odraslih. Ako si naučen da nasilje nije prihvatljiv vid društveno prihvaćene komunikacije od malih nogu, pa u vrtiću u školi, na ulici, gde god, onda ćeš ga ređe i primenjivati. I recimo, u zadnjih pet godina u proseku 25 žena bude ubijeno u Srbiji, na 6 miliona ljudi to nije neka velika cifra, ali broj žena koje trpe nasilje je znatno veći. Problem je u tome što se to nasilje ne prijavljuje, čak iako se prijavi, policija ne reaguje kako treba, pa imamo žene koje su prijavljivale sedam puta nasilnika, a nisu izrečene privremene mere. Nasilje je društveni fenomen koji je prisutan i uvek će biti prisutan, ima ga i u Švedskoj i u Danskoj i u Norveškoj, nije to nešto što ne postoji across the globe, nego je odnos prema nasilju ovde nešto što je društveno prihvaćen vid komunikacije. Da biješ dete, da vičeš na dete, ženu, brata; dranje, agresija, ti neki negativni pristupi.

Ko je društveni aktivista?

Osoba koja se zalaže za neke vrednosti, za kolektivnu dobrobit. Praktično je nemoguće da budeš čovek koji je izolovan od društva u svojoj ćeliji, isključen od svih jer i lično je političko, i onda moraš da se angažuješ, makar da spaseš mačku ispred svoje zgrade ili da pomogneš komšinici da pređe ulicu. Društveni aktivizam može da bude široka kategorija, ima društvenih aktivista koji nisu javno eksponirani, ali su heroji svog komšiluka.

Znanje

I onda zapravo antropologija i sva ta znanja koja sam tamo pokupio su me najviše formirala jer sam dobio neke argumente i otklon od svih tih gluposti: nacionalizma, šovinizma, ksenofobije, rasizma. Svih tih stvari koje te okružuju kad odrastaš: mrzimo Cigane, mrzimo Hrvate, mrzimo ove, mrzimo one. A to ništa ne postoji, mi se kao dogovorili da je to nešto drugačije, a suštinski mi svi u istim go….., nemamo ‘leba da jedemo, figurativno.

Položaj muškaraca u Srbiji?

Bolji je položaj u odnosu na žene sigurno, to je činjenica, oni imaju veću slobodu odlučivanja, kretanja, donošenja odluka, ali, podjednako smo u go….. samom činjenicom što smo ovde.