Preko 90% muškaraca i žena sebe određuju kao heteroseksualne osobe (92,6%). Muškarci češće od žena nisu želeli da daju odgovor povodom svoje seksualne orijentacije, i ređe su za sebe izjavljivali da imaju homoseksualnu orijentaciju.
Slično kao i u odgovorima vezanim za seksualnost (aktuelizovanu), odgovori koji su vezani za seksualnu privlačnost pokazuju gotovo identičnu distribuciju i kod muškaraca i kod žena. Žene češće izjavljuju da ih privlače žene, nego što muškarci izjavljuju da ih privlače muškarci, verovatno zato što je homoseksualnost muškaraca više tabuizirana nego što je to slučaj sa ženama.
I muškarci i žene su u više od polovine slučajeva zadovoljni ili veoma zadovoljni seksualnim odnosima sa svojim sadašnjim partnerkama/partnerima. Žene češće od muškarca nemaju stalnog partnera/ku. Skoro ¼ muškaraca starosti 18‒24 godine nema stalnu partnerku/partnera. Najzadovoljniji seksualnim odnosima su muškarci sa najvišim nivoom obrazovanja.
Ispitivanje odnosa prema upotrebi kondoma pokazuje da postoji još uvek relativno raširen otpor kod muškaraca. U najmlađoj ispitivanoj generaciji svaki peti muškarac se slaže sa iskazom da bi se osećao uvređeno ako bi njegova partnerka zatražila upotrebu kondoma. Najmanje negativne stavove iskazuju muškarci stari 25‒30 godina. Ipak, posmatrano s druge strane, preko 70% muškaraca u svim starosnim grupama se ne bi osećalo uvređeno, niti bi bili ljuti ukoliko bi partnerka zatražila upotrebu kondoma.
Obrazovaniji muškarci prihvataju upotrebu kondoma lakše od manje obrazovanih. Tako ⁴/₅ muškaraca sa najvišim obrazovanjem se ne bi osećali uvređeni ukoliko bi partnerka zatražila upotrebu kondoma, za razliku od ³/₅ muškaraca sa najnižim obrazovanjem.
Žene iz uzorka su u 25,6% slučajeva imale abortus. Međutim, muškarci izjavljuju da su njihove partnerke imale abortus u 16% slučajeva, što je manje od procenta koji daju same žene. Ovo je indirektna potvrda da nisu svi muškarci informisani o začeću svoje partnerke. Ono što je posebno zanimljiv podatak je da su u velikoj većini slučajeva u odluci da se izvrši abortus učestvovali i muški partneri, a samo u ¹/₃ slučajeva je žena sama donosila tu odluku. Ovaj podatak treba sagledati u kontekstu „lova na veštice“ koji se veoma često koristi da bi se žene okrivile za abortus, za koji one nikako ne mogu biti same odgovorne, ni kada je reč o začeću, niti, kao što se vidi, kada je reč o samoj odluci.
Ispitivani stavovi o homoseksualnosti ukazuju na neke zanimljive razlike između žena i muškaraca. Na primer, muškarci mnogo češće izjavljuju da im je neprijatno u društvu homoseksualnih muškaraca, nego što je to slučaj sa ženama. Žene se češće od muškaraca slažu da je „homoseksualnost prirodna i normalna“. Muškarci su češće i protiv usvajanja dece od strane homoseksualaca, kao protiv homoseksualnih brakova. Žene bi lakše od muškaraca prihvatile da im sin bude homoseksualac. U slučaju da je dete transrodno, 56,5% muškaraca i 63,0% žena bi se obratilo za pomoć stručnjacima.
Skoro svaki peti muškarac je imao seksualni odnos sa seksualnom radnicom[1] (18,7%). Sa muškarcem koji pruža seksualne usluge je imalo odnos manje od 1% muškaraca (0,8%). Između korišćenja usluga seksualnih radnica i obrazovanja muškaraca ne postoji veza.
Stavovi o seksualnom radu su veoma razuđeni. Ipak dominiraju dva stava: „mislim da je to moralno pogrešno“ i „mislim da je to njen vlastiti izbor“. Ovi stavovi kao dominantni dobro oslikavaju hibridnu prirodu vrednosnog sistema u kome se nalazi stanovništvo Srbije. Međutim, posebno je zanimljivo to da više od ¹/₃ muškaraca smatra da je to „vlastiti izbor“, čime se u stvari legitimizuje upotreba žena i negira duboko patrijarhalna struktura moći koja formira odnose kupoprodaje ljudi i seksualnih usluga.
Zanimljivo je da su stavovi veoma slični i kada je reč o muškarcima seksualnim radnicima. To, međutim, ne znači da je odnos prema seksualnom radu „rodno neutralan“, već da iz perspektive „običnih ljudi“, ali i potencijalnih korisnika i korisnica nema bitnije razlike između muškaraca i žena koji pružaju seksualne usluge. U svakom slučaju, i kada je reč o muškarcima i kada je reč o ženama koje se bave seksualnim radom, samo „tržište“ je duboko pod uticajem patrijarhalne i neoliberalne kapitalističke matrice moći koja podrazumeva širenje seksualne eksploatacije, komodifikaciju i žena i muškaraca, i njihove seksualnosti, kao svojevrsnu legitimizaciju ovakvih trendova. Žene su, takođe, u skladu sa svojom rodnom ulogom, ali i položajem u patrijarijarhalnom društvu u kome se takmiče za resurse koje u mnogo većoj meri poseduju muškarci, i više sklone moralizatorskim odgovorima.
Kada je reč o korisnicima seksualnih usluga, najveći broj odgovora predstavlja moralnu osudu takvog čina, ali u ukupnoj masi odgovora ne radi se o većini. Veoma su česti i odgovori „ne znam“ i među ženama i među muškarcima. Takođe, treći po učestalosti su odgovori koji normalizuju seksualni rad kroz odgovore da je to normalno bar jednom u životu ili da je normalno ako su muškarci izvan braka. Između starosti i korišćenja seksualnih usluga ne postoji jasna veza.
Posebna grupa pitanja odnosila se na ispitivanje da li žene razmenjuju usluge i robe sa muškarcima u zamenu za seksualne usluge. Tako je 4,6% žena razmenjivalo seksualne usluge u zamenu za zadovoljenje egzistencijalnih potreba, a 4,1% u zamenu za dobijanje povišice ili zaposlenja. Iako se ne radi o velikim brojevima, može se pretpostaviti da je ova pojava u porastu zbog čitavog niza činilaca koji idu u njen prilog (siromaštvo, liberalizacija prostitucije, jačanje pornografije, medijska afirmacija transakcionog seksa), pa je potrebno njeno dublje istraživanje.
[1] U originalu pitanja sadržana je formulacija „prostitutka“, dok je u interpretaciji upotrebljavan termin „seksualna radnica“. Postavljanje pitanja je podrazumevalo upotrebu naziva koji je uobičajen, tj. „prostitucija“, kako bi se izbegli nesporazumi sa ispitanicima. Autorka stoji na stanovištu da je „normalizacija“ prostitucije, kao specifičnog društvenog odnosa, time što se ona označava kao „seksualni rad“ još uvek veoma podložna ozbiljnim feminističkim kritikama. Takođe, važno je razumeti da se politike rodne ravnopravnosti ne mogu sprovoditi jednostavnom promenom termina, već otklanjanjem dubokih strukturalnih uzroka koji „normalizuju“ prodaju tela, pa i „seksualni rad“, odnosno komercijalizaciju i komodifikaciju tela, pri tom najčešće zadržavajući patrijarhalne hijerarhije. U ovom tekstu upotreba termina „prostitucija“ i „prostitutka“ nikako nema za cilj diskriminaciju ili negativno stereotipiziranje žena i muškaraca koji svoje „usluge“ prodaju. Stavovi autorke se ne poklapaju za zvaničnim stavom UN.