Više od pedeset godina nakon smrti, Ernest Hemingvej (1899-1961) i dalje je sveprisutan u svetskoj književnosti. U svetu se godišnje proda preko 7.000 njegovih dela. Od 27 romana i više od 50 kratkih priča koje je objavio, nekoliko se smatra remek-delima američke književnosti. Ipak, čak su i Hemingvejeva najbolja dela tek blede slike u odnosu na njegov život. Hemingvejeva lična priča zvuči poput legende: osvojio je i Pulicera i Nobela, medalju Bronzana zvezda koju američka vojska dodeljuje za hrabrost, a bio je i sjajan u lovu, ribolovu, boksu, zaljubljenik u borbe bikova i vrstan ratni izveštač.
Na početku treba reći da Hemingvej nije bio ni džentlmen, ni dobar otac, ni dobar primer “idealnog muškarca”, i nećemo se truditi da ulepšamo priču. Ipak, ove njegove mane predstavljaju enigmu i podstiču maštu: Hemingvejev život bio je pun velikih avantura, o kakvim sanjaju mnogi dečaci i muškarci.
Hemingvej kao sportista
Kao aktivni ljubitelj prirode, Hemingvej je podjednako vremena proveo čekajući lavove u lovu, skriven u afričku travu, i kristareći Atlantikom kroz Golfsku struju, u lovu na marlin i tunu. Kao mali je naučio da rukuje pištoljem, počeo je da lovi kao mladić: od fazana, preko lova na patke na američkom zapadu, do velikih safarija u Istočnoj Africi. Na afričkom kontinentu, Hemingvej je lovio sa P.H. Persivalom, vodičem koji je na safarijima pratio američkog predsednika Teodora Tedija Ruzvelta. Safariji su za Hemingveja bili izvor neverovatnog uzbuđenja, a evo šta je zapisao pred svoj drugi safari 1954. godine:
“Povratak u Afriku, posle toliko vremena, izaziva u meni uzbuđenje kao prva avantura. Volim Afriku i to je moj drugi dom, i svaki čovek, bez obzira na to gde je rođen, oseća isto kada ide na mesto gde treba da bude”.
–Papa Hemingvej
Na svom drugom safariju, Hemingvej se pokazao kao izuzetan lovac, toliko da ga je lokalni policajski narednik zadužio za četvrt u kojoj je Hemingvej živeo, proglasivši ga počasnim rendžerom za lovišta. Hemingveju se dopao ovaj posao i, na molbu lokalnih farmera, proveo je dosta vremena pomažući lokalnom stanovništvu da reši problem sa napadima lavova i slonova.
Ipak, najveći lovački uspeh Hemingvej je ostvario u ribolovu: sa palube broda Pilar, Hemingvej je upecao najvećeg marlina ulovljenog do 1935, teškog 533 kilograma.
Čini se da su za Hemingveja uspeh sa štapom i udicom bili značajniji od njegovih književnih uspeha. U intervjuu pre nekoliko godina, Hemingvejev sin ispričao je da su najsrećniji dani njegovog oca bili oni koje je provodio na palubi broda koji je Hemingvej napravio sopstvenim rukama, krstareći golfskom strujom i tragajući za marlinima. Tokom godina koje je proveo na Karibima, Hemingvej je uspeo da pobedi na svakom zvaničnom turniru u pecanju na Ki Vestu, Biminima i Havani, na razočaranje lokalaca.
Hemingvej kao bokser
“Pisanje mi je ništa, boks mi je sve.”
Hemingvej se od detinjstva bavio boksom i neko vreme bio je uspešan bokser-amater. Posle jedne od svojih pobeda na turniru u pecanju na Biminima, lokalni pecaroši razljutili su se zbog Hemingvejeve sposobnosti da peca bolje nego što oni, koji pecaju čitavog života. Uvidevši priliku da spoji svoje strasti, Hemingvej je ponudio lokalcima priliku da osvoje izgubljeni novac. Pravila su bila jednostavna: ako pobede Hemingveja u tri boks-runde, novac je njihov. Prvi Hemingvejev protivnik, čovek za kojeg su lokalci tvrdili da “može da ponese klavir na glavi”, izdržao je samo minut i po pre nego što ga je tridesetpetogodišnji Hemingvej preborio. Ostala tri protivnika doživela su sličnu sudbinu.
Hemingvejeva ljubav prema boksu možda se nije bogzna kako uklapala uz njegove druge strasti, ali bio je ponosni vlasnik bokserskog ringa u dvorištu svoje kuće u Ki Vestu, odmah pored bazena, za sparing za gostima. Kada nije pisao, Hemingvej je boksovao, a čak je i sudio mečeve u lokalnoj areni. Jednom prilikom je bio sudja tokom meča gde je jedan protivnik brutalno tukao drugog. Svaki put kada bi bokser bio oboren, ponovo bi ustao da dobije još batina. Kada je pomislio da je dosta, menadžer boksera, “Šajn” (Shine) Forbs, ubacio je peškir u ring. Zamislite njegovo iznenađenje kada je sudija (Hemingvej) uzeo peškir i izbacio ga iz ringa! Šajn je još dvaput pokušao da okonča meč ubacivanjem peškira, a nakon poslednjeg pokušaja, sudija mu je bacio peškir nazad u lice, na šta je Šajn pobesneo. Popeo se u ring i zabio pesnicu sudiji, efektno završivši meč. Kasnije te večeri, Šajn je saznao da sudija kojeg je udario nije bio niko drugi do Ernest Hemingvej, lokalna legenda i međunarodno priznati pisac. Šajn je postiđeno otišao kod Hemingveja kući da mu se izvini, gde je dočekao nasmejani Hemingvej koji je, bez zle krvi zbog udarca, pozvao Šajna i njegove prijatelje da dođu na sparing kod Hemingveja. Tako su počeli da, posle sparinga na žurkama koje je Hemingvej organizovao, prikupljaju novac za mlade boksere u jednom šeširu.
Hemingvejeva ljubav prema sportu prenela se i na njegov književni svet. Bio je poznat po svojim analogijama sa boksom koje je pravio kada je davao intervjue, kao i po tome što je u Parizu pokušao da nauči pesnika Ezru Paunda da boksuje. Nekoliko Hemingvejevih kratkih priča odražava ljubav prema sportu, uključujući kratke priče Fifty Grand i The Battler.
Hemingvej kao lovac na nacističke podmornice
Da, dobro ste pročitali. Na skoro čitavu jednu godinu tokom Drugog svetskog rata, Ernest Hemingvej je pretvorio svoj ribarski brod Pilar u brod za lov na nacistističke podmorice. U dogovoru sa ogrankom mornaričke obaveštajne jedinice SAD-a sa bazom u Havani, Hemingvej je napunio Pilar teškom artiljerijom i malim komadima oružja, tako da je sve delovalo kao da se sprema za obično ribarsko putovanje. U Pilar su se ukrcali prijatelji zainteresovani da budu deo misije i krenuli sa dnevnim patrolama u vodama Kube. Cilj je bio da brod izgleda kao obična ribarska barka, da bi nacistička podmornica izronila i pokušala da se iskca na barci. Američka mornarica je redovno koristila ovu taktiku, a ovakve barke nazivale su se Q-brodovi. Kada bi nacistička podmornica izronila, Q-brodovi bi ubrzo dohvatili svoje skriveno oružje i pokušali da potope podmornicu. Na kraju je FBI preuzeo rad sa kontraobaveštajcima na Karibima, a Pilar i njena posada nikada nisu ispalili nijedan metak na neprijateljsku podmornicu. Ipak, bila je to još jedna avantura.
Hemingvej kao ratni heroj
Kao mladić, Hemingvej je služio pri Crvenom krstu na italijanskom frontu tokom Prvog svetskog rata. Prvobitno je želeo da se priključi vojsci, ali zbog njegovog oslabljenog vida to nije bilo moguće. Počeo je da radi kao vozač ambulantnih kola u Crvenom krstu, a ubrzo je ranjen. Dok je vozio čokoladu i cigarete vojnicima na frontu, pogodilo ga je topovsko đule, od kojeg mu je u nozi ostalo oko 2000 sitnih šrapnela i uništilo mu koleno. Uprkos teškoj povredi, Hemingvej je uspeo da izvuče iz kola povređenog vojnika, nabivši cigarete u svoju ranu u pokušaju da zaustavi krvarenje. Zbog hrabrosti koju je pokazao tog dana, Hemingveja je italijanska vlada odlikovala srebrnom medaljom za vojne zasluge.
Mnogo godina posle Prvog svetskog rata, nakon lova na nacističke podmornice, Hemingvej je ponovo posetio Evropu da bi pratio Drugi svetski rat kao izveštač. Priključio se britanskoj Kraljevskoj aviaciji (RAF) i pratio bombardovanja i premeštanja divizija kroz Evropu tokom najtežih borbi. Bio je svedok Dana-D iz aviona i zabeležio je mnoge ratne strahote. Hemingvej je preuzeo i aktivnu ulogu tokom rata o kojem je došao da piše, pa je direktno prekršio Ženevsku konvenciju. Jednom se prišunjao podrumu za koji se znalo da je pun nemačkih SS-ovaca, pa je bacio granatu, a nadalje se aktivno uključio u ratna dejstva. U halabuci rata Hemingvej je, navodno, uspeo da formira sopstvenu jedinicu, koja je na neobjašnjiv način uvek raspolagala dobrom zalihom alkohola. Kako je pričao sam Hemingvej, on je sa svojom jedinicom prvi ušao u oslobođeni Pariz, od kada su zauzeli Hotel Ric, i što je najvažnije – preuzeli bar hotela od Nemaca – prošao je čitav jedan dan pre nego što su saveznici preuzeli ceo grad. Istraga nakon rata utvrdila je da je Hemingvej prekršio pravila izveštavanja u ratu, uključujući napuštanje civilne uniforme i preuzimanje uniforme poručnika u kojoj je predvodio grupu vojnika u borbu. Takođe je optužen za posedovanje vojnog naoružanja, koje je držao u svojoj sobi, uključujući anti-topovske granate i nemačke bazuke (tip puške, prim. prev). Hemingvejev odgovor na ove optužbe bio je da su titule koje su mu dodeljene u ratu bile znak čiste ljubaznosti.
“Na kraju krajeva, svako u Novoj Engleskoj ko je posedovao brod automatski je postao kapetan, a svi mi iz Kentakija smo poručnici po rođenju”.
Po pitanju oružja koje je držao u sobi, tvrdio je da ga čuva “da trupama bude pri ruci”. Nekoliko Hemingvejevih prijatelja sa visokim vojnim činovima svedočilo je u njegovu korist. Do kraja istrage, ne samo da je oslobođen svih optužbi, nego mu je dodeljena Bronzana zvezda za hrabrost u ratnom izveštavanju. Poručnik Bak /“Buck”/ Lanham, Hemingvejev blizak prijatelj, zapisao je:
“On (Hemingvej) je bez sumnje jedan od najhrabrijih ljudi koje sam ikada upoznao. Nije znao šta je strah”.
Hemingvej kao legenda
Hemingvejeva životna iskustva poslužila su mu kao materijal za njegov književni rad, a puno događaja iz njegovog života može se pronaći u fikciji koju je pisao. Muškarci u njegovim pričama imaju i crtu Hemingvejevog mačizma, i njegove skrivene bolove, ali uvek prikazane kroz ležerno ponašanje u napetim situacijama. Kao što je sam Hemingvej govorio:
“U odlascima tamo gde moraš da ideš, kad radiš ono što moraš da radiš i gledaš ono što moraš da vidiš, prigušuješ i zatupljuješ intrument kojim pišeš. Ipak, ja bih ga radije savio i zatupio, nego da ga ponovo stavim na panj i prekujem u ispravan oblik sa kamenom za ravnanje stavljenim preko, i znao da imam nešto o čemu mogu da pišem, nego čuvao nešto sjajno, svetlucavo o čemu ne mogu ništa da kažem, glatko i nauljeno, ali u ormaru, i da ga ne koristim”.
– Prvih 49 priča, predgovor
Hemingvejevi kritičari su za njegova života pokušali da ga prikažu kao preterano mačo muškarca, tvrdeći da u javnosti Hemingvej stalno nešto glumata. Kada čitate njegova dela, ali i biografije koje su o Hemingveju napisali njegovi bliski prijatelji, postaje jasno da Hemingvej nije glumatao. Bio je, možda, jedan od najiskrenijih ljudi koji su ikada živeli. Živeo je onako kako je želeo, nikad ne propuštajući prilike i nikad ne odustajući od svojih strasti. Verovatno ga je najbolje opisala glumica Marlen Ditrih, bliska prijateljica, koja je jednom Hemingvejevom biografu rekla:
“Verovatno je najfantastičnija stvar u vezi s Ernestom bilo to, što je našao vremena da radi stvari o kojima većina muškaraca samo sanja. Imao je hrabrost, inicijativu, vreme, sreću da putuje, da svari sve to, da piše, da sve to stvori, na neki način. U njemu se dešavala tiha smena godišnjih doba, svako od njih je prvo ostavilo traga spolja, a onda se spustilo unutra i ponovo se pojavilo s nekakvom ritmičnošću, sveže i s obnovljenim poletom.”
—
Autor nepoznat.
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski
Izvor: Art of Manliness