Kada sam bio mlad, mislio sad da će me Život: Uputstvo za upotrebu naučiti kako da živim, a Samoubistvo: Uputstvo za upotrebu, kako da umrem. Ne slušam zaista šta mi ljudi govore. Zaboravljam na stvari koje mi se ne dopadaju. Čkiljim niz slepe ulice. Kraj putovanja u meni izaziva isto tužnjikavo osećanje kao i kraj romana. Ne bojim se onoga što dolazi na kraju života. Treba mi puno vremena da shvatim kada se neko prema meni loše ponaša: zlo je nekako nestvarno. Kad golim nogama sednem na vinil, moja koža ne klizi, ona škripi. Ostvarujem uspehe. Šalim se na temu smrti. Sebe ne volim. Sebe ne mrzim. Dosije mi je čist. Pravljenje fotografija bez razloga se kosi sa mojom prirodom, ali pošto volim da radim stvari koje se kose sa mojom prirodom, prinuđen sam da izmišljam alibije za fotografisanje bez razloga, kao što je na primer, da provedem tri meseca u SAD-u putujući samo u gradove koji imaju imenjaka u drugoj državi: Berlin, Firenca, Oksford, Kanton, Džeriko, Stokholm, Rio, Delhi, Amsterdam, Pariz, Rim, Meksiko, Sirakuza, Lima, Versaj, Kalkuta, Bagdad.
Radije se dosađujem sam nego sa nekim drugum. Lutam pustim mestima i jedem u praznim restoranima. Ne kažem “A je bolje od B”, već “Više volim A nego B”. Nikad ne prestajem da upoređujem. Kada se vraćam sa putovanja, najbolji deo nisu odlazak sa aerodroma ili dolazak kući, već vožnja taksijem između: još uvek putuješ, ali ne stvarno. Pevam loše, pa zato ni ne pevam. Imao sam ideju da osnujem Muzej snova. Ne verujem da će narodna mudrost biti izgubljena. Jednom sam pokušao da napravim knjigu-muzej tekstova na dijalektima, koja je trebalo da sadrži rukom pisane poruke nepoznatih ljudi, razvrstane ovako: letci o izgubljenim životinjama, poruke opravdanja ostavljene za policajce na vetrobranima kako bi se izbeglo plaćanje parkinga, očajničke pozive za javljanje svedoka, objave o promenama u rukovodstvu, poruke za kancelariju, poruke kući, poruke sebi. Ne mogu da spavam pored nekoga ko se pomera, hrče, teško diše ili krade prekrivač. Mogu da spavam sa rukama oko nekoga ko se ne pomera. Jednom sam pokušao samoubistvo, četiri puta sam bio u iskušenju da pokušam. Udaljeni zvuk kosilice leti evocira mi srećne uspomene iz detinjstva. Loš sam u bacanju. Pročitao sam manje Biblije nego Marsela Prusta. Roberto Huaroz može da me nasmeje više nego Endi Vorhol. Džek Keruak podstiče u meni želju za životom više nego Šarl Bodler. La Rošfuko me deprimira manje nego Bret Iston Elis. Džo Brejnard je manje afirmativan nego Volt Vitmen. Žak Robo mi je poznat manje nego Žorž Perek. Gerasim Luka je očajniji od svih. Kad pravim liste imena, bojim se onih koje sam zaboravio. Kad posmatram sebe iz određenih uglova, preplanulog i u crnoj majici, mogu da pomislim da sam zgodan.
Češće mislim da sam ružan, nego da sam zgodan. Sviđa mi se boja mog glasa posle noćnog izlaska ili kada sam prehlađen. Nemam pojma šta je glad. Nikada nisam bio u vojsci. Nikada nisam uperio nož ni u koga. Nikada nisam pucao iz automatskog oružja. Pucao sam iz revolvera. Pucao sam iz puške. Odapeo sam strelu. Lovio sam leptire mrežom. Posmatrao sam zečeve. Jeo sam fazana. Umem da prepoznam miris tigra. Dodirnuo sam suvu glavu kornjače i tvrdu slonovu kožu. Video sam krdo divljih svinja u šumi u Normandiji. Putujem. Ne objašnjavam. Ne opravdavam. Ne klasifikujem. Idem brzo. Privlači me kratkoća engleskog, kraćeg od francuskog. Ne imenujem ljude o kojima govorim u razgovoru sa nekim ko ih ne poznaje, koristim apstraktne opise poput “onaj prijatelj čiji se padobran zapetljao u drugi padobran kada je skočio”. Više volim odlaske u krevet nego ustajanje, ali više volim življenje nego umiranje. Pažljivije posmatram stare fotografije nego savremene, jer su manje i detalji su istaknutiji. Primetio sam da se na kućnim brojevima ulaznih vrata u Parizu jedinica najbrže izliže. Ne stidim se svoje porodice, ali ih ne zovem na svoja otvaranja. Često sam zaljubljen. Sebe volim manje nego što sam bio voljen. Iznenađen sam kad me neko voli. Ne mislim za sebe da sam zgodan samo zato što žena tako misli. Inteligencija mi je nejednaka. Moje zaljubljenosti liče jedna na drugu i na zaljubljenost drugih ljudi više, nego što moji radovi liče jedan na drugi i na radove drugih ljudi. Nikada nisam imao zajednički račun u banci. Prijatelj je jednom primetio da se obradujem dolasku gostiju, ali isto tako i odlasku. Ne umem da prekinem dosadnog sagovornika. Imam dobro varenje. Volim letnju kišu. Teško mi je da razumem zašto ljudi daruju glupe poklone. Pokloni čine da se osetim čudno, nije važno da li sam onaj koji daje ili onaj koji prima, osim ako su pravi, što je retko. Iako sam samozaposlen, obraćam pažnju na vikend. Nikada nisam poljubio devojku pred roditeljima. Nemam vikendicu jer ne volim da otvorim, a onda zatvorim mnogo žaluzina u dva dana. Nikada nisam čvrsto zagrlio muškog prijatelja. Nikada nisam video telo mrtvog prijatelja. Video sam tela svoje bake i ujaka. Nikada nisam poljubio momka. Imao sam običaj da spavam sa ženama svojih godina, ali kako sam ja stario, one su postajale mlađe. Ne kupujem nošene cipele. Vodio sam ljubav na krovu tridesetospratnice u Hong Kongu. Vodio sam ljubav u sred dana u parku u Hong Kongu. Vodio sam ljubav u toaletu železničke stanice Lion u Parizu. Vodio sam ljubav pred nekim prijateljima posle vrlo pijane večere. Vodio sam ljubav na stepeništu u Aveniji Žorža Mandela. Vodio sam ljubav sa devojkom na žurci u šest ujutro, pet minuta pošto sam je, bez ikakvog uvoda, pitao da li bi želela. Vodio sam ljubav stojeći, sedeći, ležeći, na kolenima, izvijen na ovu ili onu stranu. Vodio sam ljubav sa jednom, dve, tri i više osoba istovremeno. Pušio sam hašiš i opijum, bio sam na poppers[1]–u, šmrkao sam kokain. Mislim da svež vazduh udara više nego druge droge. Prvi džoint popušio sam u Segoviji[2] kada sam imao četrnaest, drug i ja smo kupili malo “čokolade” od čuvara iz vojne policije, nisam mogao prestati da se smejem i jeo sam lišće masline. Popušio sam nekoliko džointa u najlepšem periodu školovanja, na koledžu Stanislas, kada sam imao petnaest. Devojka koju sam najviše voleo me je ostavila. Kada mi je bilo deset, posekao sam prst na žrvanj. Kada mi je bilo šest, polomio sam nos kada me je udario auto. U petnaestoj sam pao sa mopeda i odrao kuk i lakat, bio sam odlučio da se dokažem na ulici vozeći bez ruku, gledajući unazad. Polomio sam palčeve na skijanju, pošto sam preleteo deset metara i prizemljio se na glavu, ustao sam i video, kao u crtaću, svećice svoje rođendanske torte kako se okreću u vazduhu pre nego što sam se onesvestio. Nikada nisam vodio ljubav sa ženom svog prijatelja. Ne volim zvuk porodice u vozu. Osećam nelagodu u sobama sa malim prozorima. Ponekad u pola rečenice shvatim da je ono što pričam dosadno, pa prestanem da pričam. Umetnost koja se razvija vremenom donosi mi manje zadovoljstva nego ona koja ga preseca. Zahvalan sam ocu i majci što su mi dali život, iako mislim da je neobičan poklon.
Foto: Eduard Luvi, iz serijala “Amerque”
Verujem da su ljudi koji oblikuju svet oni, koji ne veruju u stvarnost, evo na primer, vekovima, hrišćani. Ima situacija u mom životu kada preterano koristim frazu “sve to zvuči prilično komplikovano”. Pitam se kako debeli ljudi vode ljubav. To što ne želim da promenim neke stvari ne znači da sam konzervativan, volim da se stvari promene, ali ne volim da radim na promenama. Lakše se povezujem sa ženama, sa muškarcima mi treba više. Moji najbolji muški prijatelji imaju nešto ženstveno u sebi. Vozim motor, ali nemam “bajkerski duh”. Egoističan sam uprkos sebi, ne mogu ni da se zamislim kao altruistu. Do svoje dvanaeste godine mislio sam da imam moć da oblikujem budućnost, ali ta je moć bila veliki teret, manifestovala se u obliku pretnji, morao sam da napravim određen broj koraka pre nego što bih stigao do ivice trotoara, inače bi moji roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći, morao sam da zatvorim vrata razmišljajući o nekakvom povoljnom ishodu, na primer, kako sam položio test, ili bi inače pao, morao sam da pogasim svetla ne razmišljajući o tome kako mi siluju majku, inače bi se to dogodilo, jednog dana nisam mogao da podnesem to što sam morao da zatvorim vrata stotinu puta pre nego što sam uspeo da pomislim na nešto dobro, ili što sam morao da provedem petnaest minuta pokušavajući da pravilno ugasim svetlo, odlučio sam da je dosta, svet se mogao raspasti, ali ja nisam želeo da provedem svoj život spasavajući druge ljude, te noći sam otišao u krevet ubeđen da će jutro doneti apokalipsu, ništa se nije dogodilo, osetio sam olakšanje, ali i blago razočaranje kada sam otkrio da nemam nikakvu moć.
Kad jedem sendvič, ne vidim šta jedem, pa zamišljam. Čak i kada sam jako umoran, mogu da gledam TV po nekoliko sati. Kao klinac, nisam maštao o tome da budem vatrogasac, nego veterinar, ideja nije bila moja, imitirao sam rođaku. Igrali smo se mame i tate, ali bilo je varijacija, mogli smo se igrati doktora (formalni pregled genitalija), ili bitanga i princeza (scena nežnog silovanja), kad bismo se igrali bitanga i princeza moja rođaka bi prošla pored ljuljaške na kojoj sam sedeo, ispred naše porodične kuće, pozvao bih je pretećim tonom, ona ne bi odgovorila, već bi reagovala uplašeno, počela bi da beži, ja bih je uhvatio i odvukao u kućicu pored bazena, zabravio bih vrata, navukao zavese, ona bi nevešto pokušala da pobegne, svukao bih je i simulirao seks dok bi ona plakala ili od prestravljenosti ili od zadovoljstva, nikada nisam uspeo da odgonetnem šta je trebalo da predstavlja, ne sećam se kako se završavalo. Izuzetno bi me dirnulo kada bi mi prijatelj rekao da me voli, čak i kada bi mi to rekao više iz ljubavi, nego iz prijateljstva. Mislim da su određene etničke grupe lepše od drugih. Kada pitam za pravac, bojim se da neću biti u stanju da zapamtim šta mi ljudi govore. Uvek me šokira kada mi ljudi daju uputstva koja me zapravo odvedu tamo gde sam krenuo: reči postanu put.
Volim slow motion jer približava film fotografiji. Dobro se slažem sa starim ljudima. Ženske grudi mogu da mi odvuku pažnju do tačke u kojoj ne čujem šta ona priča. Dopada mi se jednostavna dekoracija protestantskih hramova. Ne pišem memoare. Ne pišem romane. Ne pišem kratke priče. Ne pišem komade. Ne pišem pesme. Ne pišem krimiće. Ne pišem naučnu fantastiku. Pišem fragmente. Ne pričam priče na osnovu stvari koje sam pročitao ili filmova koje sam pogledao, opisujem utiske, donosim sudove. Modernog čoveka opevam. U jednom od mojih ponavljajućih košmara, gravitacija je tako jaka da se bucmasti psedo-ljudi koji lutaju praznom površinom Zemlje usporeno kreću kroz beskrajnu mesečinom obasjanu noć. Potpuno sam izgubio kontakt sa prijateljima koji su mi bili dragi, ne znam zašto, verujem da ni oni ne znaju. Naučio sam da crtam kopirajući pornografske slike. Imam maglovitu predstavu o istoriji, i uopšte o pričama, hronologija me zamara. Ne patim od odsustva onih koje volim. Više volim želju nego užitak. Moja smrt neće ništa promeniti. Voleo bih da pišem na jeziku koji mi nije maternji. U ženu uđem brže nego što izađem. Ako se ljubim dugo, zaboli me mišić pod jezikom. Plašim se da ću završiti kao beskućnik. Plašim se krađe kompjutera i negativa. Ne umem da odredim šta je kod mene urođeno. Nemam talenat za biznis. Stao sam na baštenske vile i drška me je opaučila preko lica. Posećivao sam četiri psihijatra, jednog psihologa, jednog psihoterapeuta i pet psihoanalitičara. Tragam za malim stvarima koje više ne vidim. Ne idem na ispoved. Blago raširene noge uzbuđuju me više nego širom raširene. Teško mi je da zabranim. Nisam zreo. Kad vidim jagodu, pomislim na jezik, a kad je liznem, na poljubac. Shvatam kako to kapljice vode mogu biti instrument mučenja. Opekotina na mom jeziku ima ukus. Moje uspomene, dobre i loše, su tužne, na način na koji su mrtve stvari tužne. Prijatelj me je izneverio, neprijatelj nije. Pitam za cenu pre nego što kupim. Nigde ne idem zatvorenih očiju. Kao dete, imao sam loš muzički ukus. Sport mi dosadi posle sat vremena. Smeh mi umanjuje seksualno uzbuđenje. Često poželim da je već sutra. Pamćenje mi je strukturirano kao disko kugla. Pitam se postoje li još uvek roditelji koji svojoj deci prete bičevanjem. Glas, tekstovi i lice Denijela Darka učinili su da mi francuski rok postane slušljiv. Najbolje razgovore od adolescencije vodio sam sa prijateljem kod kojeg bismo pili koktele koje smo pravili tako što bismo bez reda izmešali pića njegove majke, pričali bismo do zore u salonu te velike kuće u kojoj je Malarme jednom bio gost, tih večeri, držao sam govore o ljubavi, politici, Bogu i smrti, od kojih se ni reči ne sećam, iako mogu da prizovem u scene sećanja nekih od njih, u kojima se čuje samo smeh, godinama kasnije, taj je prijatelj rekao svojoj ženi da je ostavio nešto u kući kada su kretali na partiju tenisa, sišao je u podrum i prosvirao sebi glavu pištoljem koji je prethodno tu ostavio. Pamtim prizore kometa praškastih repova. Čitam rečnik. Bio sam u staklenom lavirintu koji nazivaju Palata Ogledala. Pitam se kuda odlaze snovi kojih se ne sećam. Ne znam šta da radim s rukama ako nemam ništa da radim. Iako nije meni upućeno, okrenem se kad neko zazviždi na ulici. Ne bojim se opasnih životinja. Video sam munju. Voleo bih da postoje sanke za odrasle. Pročitao sam više prvih delova, nego drugih delova. Datum rođenja na mojoj krštenici je pogrešan. Nisam siguran da imam uticaja. Pričam sa svojim stvarima kada su tužne. Ne znam zašto pišem. Više volim ruševine nego spomenike. Smiren sam na okupljanjima posle dugo vremena.
Nemam ništa protiv budilnika. Petnaest godina je polovina mog života, bez obzira na to kada ću umreti. Verujem da postoji zagrobni život, ali ne i zagrobna smrt. Ne pitam “voliš li me”. Samo jednom mogu da kažem “Umirem”, a da ne izgovorim laž. Možda sam već proživeo najbolji dan svog života.
Najpoznatiji kao fotograf, Eduard Luvi je takođe autor četiri prozna dela: Oeuvres, Dnevnik, Autoportret, i Samoubistvo, od kojih je poslednje završio nekoliko dana pre nego što je sebi oduzeo život 2007, kada je imao 42 godine. Leve je napisao Autoportret – čiji je ovo odlomak – 2002 godine, kada je putovao Amerikom, sakupljajući foto-materijal od kojih je načinjena Série Amérique.
[1] Poppers (eng.) – vrsta stimulativne droge na bazi amil nitrata, posebno popularne među LGBT populacijom, jer opušta mišiće i doprinosi prijatnijem analnom seksu.
[2] Grad u Španiji, nalazi se u autonomnoj pokrajini Kastilja i Leon.
—
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski
Izvor: The Paris Review