One u tišini žive s ovim pričama, jer su zabrinute da vi nećete moći
Čitalac mi je nedavno napisao mejl povodom jednog mog teksta o seksualnom uznemiravanju na ulici. Bilo mu je veoma drago, rekao je, što njegova ćerka srednjoškolskog uzrasta nikada nije iskusila ništa slično. Samo dan kasnije, ponovo mi je pisao. Razgovarao je sa ćerkom. Ispričala mu je da su je uznemiravali puno puta – čak te nedelje. Nikada mu nije to ispričala jer je želela da ga zaštiti od sopstvenog bola.
Što se tiče svih stereotipa o tome kako su žene previše krhke i emotivne, ovaj događaj prošle nedelje samo potvrdio ono što mnoge žene već znaju: koliko se trude da zaštite muškarce koje vole od loših stvari koje im se dešavaju. Loše stvari promiču pored mnogih očeva, bliže nego što misle.
“Moje dve ćerke ispričale su mi stvari za koje nikada ranije nisam čuo da su im se dogodile u srednjoj školi”, rekao je početkom godine voditelj Foks Njuza Kris Valas, pozivajući skeptične gledaoce da pažljivo razmisle o svedočenju Kristin Blejzi Ford.
Ako ste otac koji nije čuo ovakve priče, to ne znači da se one nisu dogodile. U moje sanduče one stižu svakodnevno.
Ocu mlade žene koju je napao školski sportista kojem je davala dopunske časove: Nikada vam nije rekla jer nije želela da vam slomi srce. Ali, rekla je meni u jednom dugačkom mejlu, jer je sećanje na taj događaj slamalo njeno sopstveno srce, i narednih pet godina je premotavala ovaj scenario u svojoj glavi.
Ocu srednjoškolske koja je prikovana na zemlju i svučena na školskom okupljanju pre 30 godina: Nije vam rekla jer nije želela da vas vidi kako plačete. Ali ispričala je meni da još uvek pamti svaki detalj.
Ocu tinejdžerke koja je silovana na žurci. Vi ne znate za ovo, jer je bila sigurna da biste, ako saznate, ubili njenog napadača i otišli u zatvor, a sve bi bila njena krivica.
Ocu sina kojeg je napao odrastao čovek: Volela bih da mogu da vam kažem više o tome šta mu se dogodilo, ali on meni neće da kaže, a nikako neće vama da kaže, jer zna da vam je muškost važna.
Svim očevima tihih žrtava: Vaša deca u tišini nose ove priče, ne zato što ne mogu da izađu na kraj sa sopstvenim emocijama, već zato što su zabrinuta da vi ne možete. Zabrinuta su da vaše emocije mogu imati mnoge posledice. Ili se boje da ih više nećete gledati na isti način. Ili da ćete biti zgroženi činjenicom da niste mogli da ih zaštitite.
“To bi značilo da bismo morali da pričamo o nečemu što ima veze sa seksom”, napisala mi je jedna žena, pričajući o tome zašto su joj trebale decenije da kaže svom ocu kako ju je neko napao na žurci kada je imala 10 godina. “To je apsolutni tabu”.
Nedavno sam razmišljala o tabuima, o tome koliko njih postoji jer žene ne žele da opterete muškarce svojim “ženskim bolima i bolovima” – širokim spektrom koji uključuje grčeve, dojenje, trudnoću, porođaj i menstruaciju.
Neki odrasli muškarci još uvek reaguju na tampone kao da su granate, a mnogi odrasli muškarci još uvek ubrzavaju korak u želi da pobegnu iz senovitih hodnika muško-ženskih razgovora, da nikome ne bude neprijatno.
Sve je ovo u određenoj meri smešno. Ali, ako na samo pominjanje tampona muškarcu treba kauč na koji može da se onesvesti, nije li sasvim logično što nije spreman da čuje “gadnije” priče?
Jedna bliska prijateljica ispričala mi je prošle nedelje da su je zlostavljali kao dete. Kaže da je sada dobro. Jedini razlog što o tome nije javno govorila je da njen otac ne bi saznao, i to bi ga bacilo u očajanje. Rekla je da ima ironije u svemu tome – čak ni njen sopstveni oporavak nije bio toliko važan kao potreba da zaštiti oca od agonije.
Sve ovo mogu da razumem. Svi mi želimo za zaštitimo one koje volimo od bolnih informacija. Ne mislim ni da otac ove žene treba da proživljava bol.
Ali, kad pomislim na odlučno ćutanje svoje prijateljice, dođe mi da plačem.
Svima vama: Ako želite da ispričate ocu na način koji vam deluje bezbedno, na način koji će vam pomoći da se utešite, ispričajte svom ocu. Ispričajte svojoj braći. Pustite da im bude neprijatno; pustite ih da osete malo vašeg bola. Nemojte da dozvolite da žive u neznanju. Ako vaši očevi treba da imaju neku sliku o tome kako su žrtve obučene i kako izgledaju napadači, stavite svoje očeve u situaciju u kojoj takve pretpostavke treba da prave u odnosu na nekog koga vole.
A ako ste otac, i verujete da se tako nešto ne može dogoditi vašoj ćerki, želim da vas pitam – Odakle znate?
Možda nije rekla vama. Ali rekla je meni.
Pedesetogodišnja žena me je pozvala ove nedelje. Rekla mi je da je njen otac vrsta roditelja koje uvek želiš da impresioniraš; razočarati oca je najgora stvar koju može da zamisli. Upravo o tome je razmišljala kada ju je pre 40 godina grupa dečaka iz komšiluka namamila u kuću i napala je. Jedan je motrio na vrata, druga dvojica dečaka su joj zavukla prste dole. Razmišljala je o tome kako ne želi da razočara oca.
Prošle nedelje, ova žena shvatila je da njen otac nije mogao čak ni da pretpostavi šta se dogodilo. Želela je da mu ispriča, pa ga je pozvala. Iscedila je priču kroz jecaje.
U telefonskom razgovoru tog dana, čula je njegov “očinski glas”. Ne ton odraslog čoveka kojim su godinama razgovarali, nego onaj glas iz njenog detinjstva – utešan, roditeljski.
Svojim očinskim glasom, rekao joj je da ne mora da mu ispriča celu priču odjednom. Ali, kada je bila spremna da mu ispriča, on ju je saslušao.
—
Autorka: Monika Hes (oktobar 2018)
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski