ISIS retko objavljuje informacije o venčanjima putem svojih naloga na društvenim mrežama, a izuzetak je napravljen jer su Al-Nasr i Al-Garib istaknut par među džihadistima. Al-Garib je veteran propagande, koji je prvo radio za Al-Kaidu, a sada za ISIS. Njegova nevesta je književna zvezda u usponu, poznatija kao “Pesnikinja Islamske države”. Njena zbirka pesama “Plamen istine” objavljena je na internetu 2014. godine i brzo je postala popularna među regrutima. Izvedbe njenih pesama a cappela, s obzirom na to da ISIS zabranjuje instrumentalnu muziku, mogu se pronaći na YouTube-u. “Plamen istine” sadrži sto sedam pesama na arapskom – elegije o mudžahedinima, lamente (jadikovke, prim. prev) nad zatvorenicima, ode pobednicima i kratke pesme koje su nastale kao tvitovi. Većina pesama napisana je u monorimi, jednom rimovanom rečenicom koja se ponekad proteže na stotinu stihova, kao i klasičnim arapskim metrom.
Malo informacija je poznato o Ahlam al-Nasr, osim da je poreklom verovatno iz Damaska i ima dvadesetak godina. Njena majka, nekadašnja univerzitetska profesorka prava, zapisala je da je al-Nasr rođena “sa rečnikom u ustima”. Počela je da piše pesme kao tinejdžerka, u kojima je često iskazivala podršku Palestini. Kada su na proleće 2011. godine u Siriji počeli protesti protiv Bašara al-Asada, al-Nasr je stala na stranu demonstranata. Nekoliko pesama sugeriše da je lično svedočila padu režima i da je radikalne stavove zauzela nakon onoga što je videla:
Njihovi meci su prosuli naše mozgove poput
zemljotresa,
čak su i jake kosti krcnule i pukle.
Probušili su naša grla i razbacali
naše udove –
bilo je to kao čas anatomije!
Gacali su ulicama dok je krv još uvek
tekla
kao potoci koji se slivaju iz
oblaka.
Al-Nasr je prebegla u jednu od zalivskih država, ali se vratila u Siriju 2014, u Raku, tadašnju de-fakto prestonicu Islamske države, na samom početku njenog pada. Ubrzo je postala neka vrsta dvorske pesnikinje, zvanička propagandistkinja Islamske države.
Poezija je esencijalni instrument kroz koji džihadisti šire svoje ideje i predstavljaju se javnosti; ona je u samoj srži njihovog identiteta i ideologije, i predstavlja njihov najsofisticiraniji kulturni proizvod. Mnogi paravojni lideri i ideolozi, poput Osame bin Ladena, pisali su pesme i recitovali ih na okupljanjima. Poezija džihadista nije estetski inovativna, niti pokušava da bude. Umesto toga, ona naglašava pesnikovu ukorenjenost u tradiciji, predstavljajući se kao “autentični” izraz muslimanskog identiteta u svetu izopačenih islamskih uverenja i principa.
Analitičari su uopšteno ignorisali ovakve tekstove, kao da je poezija koloritan, ali zanemariv proizvod džihada. Možda je uzrok tome što su ove pesme lingvistički komplikovane, a možda i to što je njihova namena strana analitičarima, a i opskurna. Međutim, zanemarivanje je pogrešno. Nije moguće razumeti džihad – njegove ciljeve, kako deluje ljudima izvan ovih krugova, njegov istorijat – bez izučavanja kulture u kojoj se džihad vodi. Ova kultura ima mnoge pojavne oblike, uključujući himne, dokumentarne snimke i polemičke eseje, ali je poezija nesumnjivo u njegovom kulturnom centru. Za razliku od trapavo snimljenih videa obezglavljivanja i spaljivanja, koji su načinjeni pre svega za inostranu publiku, poezija predstavlja uvid u to kako članovi pokreta komuniciraju među sobom i sa potencijalnim regrutima. Kroz ove stihove paravojnici jasno artikulišu svoje ideje o zamišljenom životu džihadista.
Kada se posveti pažnja književnim interesovanjima paravojnika, ishod je krajnje intesantan i zbunjujuć. U raciji marta 2011. godine na Abotad u Pakistanu, tokom koje je ubijen Osama bin Laden, među ostalim stvarima pronađene su i prepiske. U jednom pismu, napisanom 6. avgusta 2010, Bin Laden traži od glavnog poručnika da mu preporuči nekoga da vodi “veliku operaciju u Americi”. U sledećoj rečenici, on piše: “Ako među braćom ima nekoga ko poznaje pesnički metar, obavesti me molim te, a ako imaš bilo kakve knjige o klasičnoj prozodiji, molim te mi ih pošalji”. Jedan analitičar je kasnije, komentarišući ovu prepisku za Foreign Affairs, rekao: “Razlog tome je što na kraju dugog dana planiranja kako da seješ strah u srca svojih regruta, ponekad čovek prosto poželi da se opusti u penušavoj kupki čitajući Emili Dikinson”.
Zaista je interesatno što toliko paravojnika, među kojima i najtraženiji kriminalci sveta, izdvajaju vreme za izučavanje prozodije i pisanje pesama u monorimi – jednoj rimi, jednom rimovanom rečenicom koja se ponekad proteže na stotinu stihova. Ovo je mnogo lakše izvesti u arapskom nego u engleskom, ali svejedno je potrebna vežba. Takođe, ovakvim hobijima ne bave se samo vođe. Naprotiv, poezija je široko rasprostranjena u paravojnim krugovima, a sudeći prema objavama na forumima, visoko je cenjena. Neki članovi ove zajednice su prepoznati po svojim literarnim sposobnostima, kao što su to “Pesnik Al-Kaide” i “Pesnikinja džihada”. Jedna od njih je mlada žena koja je postala neka vrsta kulturne zvezde među paravojnicima.
—
Ovaj tekst je odlomak iz eseja Robina Kresvela i Bernarda Hajkela pod naslovom “Borbeni redovi”.
Sa engleskog prevela: Jovana Georgievski