Kako približiti rodnu ravnopravnost dečacima i devojčicama

Fatma Özdemir Uluç, koja je vodila program podrške rodnoj ravnopravnosti u školama u Turskoj, govori o tome kako nastavnici mogu da pokažu deci da su dečaci i devojčice ravnopravni.

Šta je najefektivniji način da se sa odraslima razgovara o rodnoj ravnopravnosti?  

Razgovor počinjemo decom. Naš glavni argument je da svako dete ima pravo da dostigne svoj pun potencijal, a rodna neravnopravnost tome stoji na putu, tako što preodređuje šta deca mogu, a šta ne mogu. Kada jednom objasnimo zašto je potreban drugačiji pogled na stvari, razgovor postaje otvoreniji i zanimljiviji.

Zatim, ukažemo ljudima da su nesvesno vođeni predrasudama o rodnim ulogama. Nastavnik/ca će se najčešće pobuniti kada kažete da dečake i devojčice treba isto tretirati. Naš izazov je u tome da osvestimo kod odraslih da se često ponašaju različito prema devojčicama i dečacima, bez da su toga svesni, kao i da im pokažemo kako ovakvo ponašanje utiče na učenike i učenice.

Kako započeti razgovor?

Pitali smo vaspitače/ce i nastavnike/ce (u Turskoj, prim. prev) kako se obraćaju deci koju podučavaju u obdaništu i osnovnoj školi, i rekli su nam da se dečacima najčešće obraćaju sa “sine”, a devojčicama sa “moja lepa ćerko”. Ove reči koriste se za generalno obraćanje svoj deci na jugu Turske, ali nažalost, ovo takođe oblikuje ideju u dečijim glavama da se razlikuju jedni od drugih zbog svog pola. Odrasli češto koriste jezik i prideve koji imaju rodne odrednice.

Takođe smo ih pitali kako biraju učenice/ke za vannastavne aktivnosti, i saznali da deca dobijajju podsticaj da odaberu sekcije koje “odgovaraju” njihovom rodu. Gotovo sve devojčice biraju modnu sekciju, a dečaci dodatne časove pravljenja aviona i slično. Na izbor dece veliki uticaj imaju predavači/ce i roditelji.

Ovo sam i sama iskusila, kada je moja četvorogodišnja ćerka došla kući iz zabavišta i rekla: “Mama, devojčice ne mogu da igraju košarku, je l’ tako?” Čak i ovako ranom uzrastu, moja ćerka je to osetila i htela je da proveri sa mnom. Želimo da svi dečaci i devojčice dobiju priliku da sve isprobaju. Na taj način, mogu da pronađu aktivnosti u kojima uživaju.

Pogledali smo priručnice za nastavnice/ke kako bismo pronašli primere usmeravanja na osnovu roda. Otkrili smo da su primeri najbolji način da nastavnice/ci razumeju šta je rodna ravnopravnost. U jednom priručniku za treći razred pronašli smo fotografiju porodice koja zajedno obavlja kućne poslove. Fotografija je na prvi pogled odavala pozitivan utisak. Međutim, kada smo obratili pažnju na oblačiće sa tekstom, shvatili smo da drugi članovi porodice očekuju od majke da vodi: otac je pitao šta sledeće da uradi, dečak je čekao potvrdu majke. Na suptilan način, žene su još uvek prikazane kao odgovorne za kućne poslove.

Da li sav nastavni materijal treba prilagoditi rodnoj neutralnosti? 

Prilagođeni materijal bi pomogao da se poboljša razumevanje ideje o rodnoj ravnopravnosti. Ali čak i kada se sadržaj materijala ne bi menjao, nastavnice/ci mogu da ukažu na ovakve primere i objasne da se radi o rodnoj neravnopravnosti. Ovo ohrabruje decu da razmišljaju kritički o materijalu koji im je predstavljen, što je još važnije.

Kako nastavnice/ci mogu da vežbaju sa učenicima/cama? 

Razvili smo igru kartama u kojoj možete da povežete ženske i muške figure koje se bave istim profesijama, kao što su lekari i naučnici. Adaptirali smo igru za decu u zabavištu i pretvorili je u bojanku, tako da mogu da oboje parove karata.

Kako približiti rodnu ravnopravnost starijim učenicima/cama?

Takođe smo radili sa srednjoškolicima/kama, koji su veoma pozitivno reagovali na vežbe koje smo im zadavali. Na primer, na časovima književnosti smo uveli vežbanja sa poslovicama i idiomima, koji se dosta koriste u Turskoj. Pronašli smo mnoge primere rodnih podela u Turskoj, kao što je “dečaci odrastaju da budu jaki, devojčice odrastaju da ne budu ništa”, ili “ako kažu da je venčanje na nebu, žena treba da pokuša da napravi merdevine”, kao i “ženska ptica svija gnezdo”. Razgovarali smo o percepciji muških i ženskih uloga u društvu i o tome kako one mogu da se promene u rodno neutralnije.

Takođe smo napisalo nove verzije nekih popularnih priča i bajki. U jednoj školi smo pripremili predstavu “Pepeljuga”, u kojoj je dečak igrao glavnu ulogu da prikaže izmenjenu priču. Razgovarali smo o važnosti izbora za dečake i devojčice. Ne mora svaka devojčica da čeka princa da je spase.

Sport je takođe važan. Vrlo lako možete uočiti razlike među devojčicama i dečacima u Turskoj kada su u pitanju opcije  koje su im dostupne. Dečaci mogu da igraju fudbal, ali ćete vrlo retko videti ženski tim. Čak se i na košarku gleda kao na muški sport, pa smo pokušali da organizujemo ženske košarkaške i fudbalske timove, kako bi učenice/ci imali veći izbor. Takođe smo formirali mešovite timove, tako da svi mogu zajedno da igraju – u većini slučajeva, po prvi put.

Kako izgledaju razgovori sa nastavnicima/cama u Turskoj na ove teme?

Čitavo pitanje rodne ravnopravnosti je novo u Turskoj, a naša ciljna grupa bili su ljudi u zabačenim, ruralnim i konzervativnim područjima. Školsko osoblje se često plašilo da uradi nešto što bi se moglo smatrati kontroverznim i nisu bili svesni međunarodnog angažmana Turske za rodnu ravnopravnost. Turska se rano opredelila, ali su Ujedinjene nacije više puta kritikovale stepen u kojoj se ove odredbe primenjuju.

Na početku smo organizovali diskusije o tome šta tačno znači rodna ravnopravnost u nastavnom procesu i zbog čega je tako važna za tursko društvo. Objasnili smo da kada žene rade van kuće, to pomaže državnu ekonomiju (Turska ima cilj da postane deseta ekonomija sveta do 2023). Takođe smo razgovarali o zabrinjavajućim stopama nasilja nad ženama u Turskoj i njegovom negativnom uticaju na porodicu i lokalnu zajednicu. Kada jednom uspostavite razumevanje toga šta je rodna ravnopravnost, ljudi su spremniji da se angažuju.

Kakva vrsta edukacije na temu rodne ravnopravnosti postoji za nastavnike/ce?

Mnogi nastavnici/ce nisu obučavani o rodnoj ravnopravnosti u nastavnom procesu. Oni su odgajani na određeni način i žive u skladu sa njim, pa ne vide problem kada devojčice čiste učionicu dok se dečaci napolju bave sportom. Navikli su da vide dečake kako se bave aktivnostima vezanim za nauku, dok devojčice sede ispred laboratorije i razgovaraju, bez ohrabrenja da se priključe. Za nastavnice/ce u mnogim delovima Turske, to nije nimalo iznenađujuće. To je normalno, zato je obuka za školsko osoblje veoma važna.

Ako ravnopravnost nije prihvaćena kao standard u privatnom i profesionalnom životu, vrlo je teško razumeti da postoji problem. Na početku smo se susretali sa otporom. Ljudi su bili zbunjeni u vezi s tim šta pokušavamo da prenesemo — da li je to feminizam ili LGBT+. Nisu bili sigurni na šta se odnosi “rod”, pa je deo o “ravnopravnosti” na početku bilo teško objasniti. Kada smo to razjasnili, nastavnici/ce su razumeli zašto je to važno.

Nastavnici/ce i oni koji ih obučavaju moraju da razumeju rodna pitanja, otarase se predrasuda i shvate zašto ne treba da ih prenose na svoje učenice/ke.

Kako možemo da podstaknemo roditelje da neguju rodnu ravnopravnost u kući? 

Glavna rasprava na početku projekta bila je o tome koju ulogu u njemu treba da igraju roditelji. Tursko Ministarstvo obrazovanja predložilo je da se usmerimo na roditelje pre nego na nastavnike/ce: možda je prekasno uvesti koncept rodne ravnopravnosti kada su deca već u školi, kada imaju šest godina i njihove stavove je već oblikovala porodica.

Međutim, mi smo želili da radimo drugačije. Znali smo da ako se usmerimo na škole učenici/ce mogu da prenesu poruke roditeljima. Uvek smo kao deo kampanje planirali treninge i roditeljske sastanke, iako smo se suočavali sa brojnim izazovima. U zavisnosti od oblasti, majke ili očevi bi dolazili na sastanke, ali nikada zajedno. U Urfi, na jugoistoku Turske, mnogi učesnici naših programa bili su muškarci. Kada smo počeli da radimo u srednjim školama, postalo je gotovo nemoguće uključiti roditelje.

Evo primera. Jedan do nastavnika prirodnih predmeta dao je učenicama/cima za domaći zadatak da posmatraju svoju porodicu nedelju dana kako bi zaključili ko se najviše umara. Dečak iz šestog razreda ispričao je da se najviše umaraju njegove starija sestra i majka, jer su radile sve po kući: pripremale su hranu i obavljale druge kućne poslove. Iako je njegova starija sestra spremala ispit na fakultetu, radila je sve poslove — čak je dečaku donosila čaj. Nastavnik je odlučio da organizuje roditeljski sastanak i pažljivo predstavi načine da se dečaci i devojčice podjednako tretiraju. Porodice su ključne u tom procesu, ali škole su ulazna tačka da bi se razbio ovaj začarani krug, to je mesto gde se mogu postavljati ovakva pitanja.

Dečaci su takođe izloženi štetnim stereotipima. Na koji način možemo da podržimo dečake? 

Podrška dečacima je bila važan deo našeg projekta. Tursko Ministarstvo obrazovanja ima skeptičan odnos prema feminizmu i u početku je mislilo da ne želimo da radimo sa dečacima. Objasnili smo da rodna neravnopravnost ne pogađa samo devojčice i žene. Ona takođe negativno utiče na muškarce i dečake.

Foto: Reuters

Ispričali smo im o povezanosti rodnih stereotipa sa nasilnim ponašanjem kod dečaka, a posebno sa nasiljem nad ženama. Ovo je nažalost veliki problem u turskom društvu. Nasilje u porodici je povezano sa kulturološkim stavovima o tome ko treba da ima kontrolu nad vezom. Kada smo uspeli da ukažemo na jasne društvene posledice rodne neravnopravnosti, Ministarstvo je oberučke prihvatilo projekat.

Nastavnice/ci su takođe bili iznenađeni/e rezultatima našeg istraživanja o njihovom ponašanju prema dečacima u učionici. Na primer, dečaci su govorili da nastavnici/ce ne tolerišu njihovo “loše” ponašanje, a ne reaguju kada se devojčice ponašaju na isti način. Dečaci su osećali da se na njih brzo i lako zalepi etiketa “nevaljalog” i “beskorisnog”, zbog čega su se osećali izostavljeno i zapostavljeno. Potrebno je da se na dečake fokusiramo koliko i na devojčice i da osiguramo da se niko ne oseća zapostavljeno niti favorizovano.