U senci intenzivnih letnjih Vladinih zakonskih aktivnosti i javnih rasprava, ostala je neprimećena ponovljena javna rasprava o korigovanom drugom Nacrtu zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ovu je raspravu organizovalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, preuzimajući (od Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost) u svoju nadležnost izradu novog Zakona. Tri teme skreću pažnju – upotreba termina rod (što uključuje i sam naziv Zakona), stavovi o nasilju protiv žena i stavovi o rađanju, seksualnim i reproduktivnim pravima žena. U ovom tekstu osvrnuću se na komentare o upotrebi termina rod i pol, koji su upućeni od strane ekstremnih konzervativnih organizacija i pojedinaca (od kojih se neki predstavljaju kao „analitičari rodne ravnopravnosti“ i autori većih broja knjiga u ovoj oblasti) i krajnje desnih političkih pokreta, pojedinih poslanika i odbornika.
Ključni argumenti ove grupacije kritičara protiv drugog korigovanog Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti su njegovo poreklo, zasnovanost na nenaučnoj „rodnoj teoriji“, odnosno „rodnoj ideologiji“, neusaglašenost sa Ustavom Republike Srbije, potencijalom Zakona da napravi štetu i odsustvom uvažavanja „tradicije i običaja našeg naroda“.
U komentarima na Nacrt zakona napada se njegovo poreklo, konstatacijom da se radi o „radikalno-feminističkom zakonu“ sa pozadinom u „lezbijsko-feminističkom lobiju“. Navodi se da su njegove negativne strane: naučna neutemeljenost, jer se po mišljenju autora ovih komentara on zasniva na neistinitoj „pretpostavci da su muškarci i žene biološki i psihološki isti“; pravna netačnost, jer se zasniva na ideji „da postoji nekakva neravnopravna Srbija“ (zamislite!); štetnost, jer bi njegova primena imala „izuzetno negativne posledice po brak, porodicu i demografiju“. Tvrde da je cilj radikalnog feminizma da „razori porodicu kao prirodnu zajednicu između muškarca i žene”, jer je ona za njih „bastion patrijarhalnog sistema“ (što i jeste). Tako se, obrazlažu, uvođenjem rodnog identiteta „rasklimava i razara prirodna ravnoteža i podela između muškog i ženskog pola“, i stvara „veštačka atmosfera ‘izbora‘ između mnoštva rodnih opcija u okviru tzv. ‘rodnog spektra‘“, a sve to vodi „zahtevanju prava za svaku od tih mnogobrojnih opcija“ (što je pravi problem).
Slično tome je i mišljenje da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti „potpuno nepotreban, nepravedena i štetan za Srbiju i građane Srbije“ (štetnost za građanke se ne pominje). U prvi plan se ističu argumenti da on nema utemeljenje u Ustavu Republike Srbije, već da se zasniva na „rodnoj ideologiji“, koja je „nenaučna i proizvoljna sociološka konstrukcija uvezena od strane radikalno feminističkih NVO i drugih organizacija“. Navodi se da Ustav (onaj za kog znamo ko ga je i kako doneo) ne pominje rod, rodni identitet i rodnu ravnopravnost, da propisuje da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa njegovim odredbama (a relevantni za ovu oblast nisu), i da garantuje roditeljima i zakonskim staraocima pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima.
Iako je sve u vezi sa navodima o Ustavu tačno, trebalo bi imati u vidu da je Srbija (već) ratifikovala međunarodne ugovore kojima se obavezala da će preduzeti sve zakonske i druge mere da spreči sve obilke diskriminacije žena i unapredi njihov položaj u svim sferama javnog i privatnog života, kao i obavezu da promoviše i uključi u sve svoje politike i zakone rodnu ravnopravnost. U tom smeru su i Zakon o zabrani diskriminacije, Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije, Nacionalna strategija o rodnoj ravnopravnosti (2016-2020.), kao i formiranje Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost.
Aktuelno, Srbija je podnela dva izveštaja međunarodnim komitetima u kojima simultano upotrebljava termine „ravnopravnost između žena i muškaraca“ i „rodna ravnopravnost“, tvrdeći da je cilj ustavnih odredbi „efikasno sprovođenje garantovanog načela rodne ravnopravnosti“. U njima ističe, da se saglasno Ustavu, prihvataju sva međunarodna pravila u oblasti ljudskih prava i ratifikovani međunarodni ugovor, koji su integralni deo zakonodavstva i koji se primenjuju direktno.
Međutim, kritičari „rodne teorije“ tvrde da ona nema „naučnu zasnovanost, a ni opšte-društvenu priznatost“, te se ne može, tačnije, ne sme koristiti kao polazište za bilo koji zakon, „jer predstavlja opasan presedan koji otvara vrata za svakojake druge teorije i stavove da mogu neometano uplivisati u pravni sistem“. Stoga, zahtevaju brisanje termina „rod“ i njegovu doslednu zamenu terminom „pol“, odnosno „žene i muškarci“, prilažući tabelu sa pregledom svih neprihvatljivih („nenaučnih“) pojmova koje treba zameniti prihvatljivim („naučnim“).
I neki poslanici i odbornici, učesnici javne rasprave, mišljenja su da je izuzetno opasno bazirati ovaj Zakon na pojmu „rod“ jer je on „podložan različitim tumačenjima, a što bi ostavljalo prostora za razne manipulacije i realizovanje skrivenih interesa“, i još, da je „suludo eksperimentisati sa hiljadama godina, pa i milionima godina evolucije“. Dodaje se (ne manje bitno) da treba „obratiti pažnju i uvažiti verska prava stanovništva“, o kojima se u Nacrtu zakona o rodnoj ravnopravnosti nije vodilo računa, čak da bi Zakon trebalo da uvede i običajno pravo i da „vodi računa o tradiciji, kulturi i običajima našeg naroda“.
Neke brine ugroženost prava „više zastupljenog pola“ uvođenjem „kvota i ključeva“. Smatraju da će biti ugroženo, na primer „pravo muškarca da bude biran“. Navode da „socijalni inženjering jednakih mogućnosti“ suštinski ugrožava ravnopravnost, jer se ljudima dodeljuju „unapred definisane uloge“. Ističu, „Ustav ne garantuje prava kolektivima nego pojedincima, a ta prava mogu biti narušena da bi se zadovoljila statistika“. Ne brine ih to što žene, i pored zagarantovanih prava, faktički ne mogu da dosegnu pozicije u javnoj sferi, i što se država obavezala da će preduzeti sve odgovarajuće mere, uključujući i zakonodavne, da unapredi njihov položaj.
Druga grupa kritičara Nacrta zakona naglašava da je on rodno neravnopravan, jer u njemu „ne postoji ravnopravnost za muškarce“, te se predlaže uvođenje „kvota za očeve“ kada je u pitanju „dodela roditeljstva nakon razvoda“, i da se obezbedi „zabrana svake zloupotrebe ovog zakona i korišćenje u svrhe kojoj zakon nije namenjen“. Njima (naravno) ne smeta neravnopravno učešće majki i očeva u korišćenju roditeljskog odsustva i odsustva sa posla radi nege bolesne dece, odnosno ukupna nejednaka uključenost majki i očeva u neposrednu negu, brigu i odgajanje dece, uključujući i obavljanje kućnih poslova.
Negativno je ocenjena i orijentacija mera na „sve oblasti društvenog života“, jer je po mišljenju nekih to preambiciozno. Podsećaju da ima „oblasti gde su muškarci manje zastupljeni“ (mada nije jasno šta je problem u vezi sa tim). Opsednuti strahom od zloupotrebe i negativne upotrebe (baš ovog) Zakona, neki predlažu da se umesto „sve oblasti života“ on usmeri na „realno i racionalno“. Konačno, jedna grupa komentatora zaključuje da su sva pitanja koje predlaže ovaj Zakon već uključena u Ustav i druge zakone, te je „najbolje da se predlog ovog zakona povuče“.
Iako bi se moglo reći da među komentarima i obrazloženjima ima svakakvog neutemeljenog mišljenja, na koja ne bi ni trebalo obraćati pažnju, ona ih ipak zaslužuju – jer nisu ni slučajna, ni loklanog karaktera.
Naime, na međunarodnom planu sve su vidljiviji pokreti snažno usmereni protiv koncepta ljudskih prava, pre svega prava žena i LGBTIQ osoba. Nedavno je Evropski parlamentarni forum o stanovništvu i razvoju izvestio o koaliciji i programu „Agenda za Evropu”, čija je startegija vraćanje na „prirodni poredak“. Postavljajući konzervativne i hrišćanske religijske vrednosti o seksualnosti, reprodukciji i moralu kao prirodne zakone, ova mreža organizacija (navodi se da je čini 100-150 organizacija u 30 država) razvila je program za ukidanje postojećih i uspostavljanje novih zakona i politika u vezi sa temama kao što su brak i porodica, „pravo na život“, antidiskriminacija, protiv „rodne ideologije”. Usmerenost protiv „kulturne revolucije“, strah od „diktata manjine“, označavanje istopolnog seksualnog odnosa kao sodomije, isključivost bračne zajednice muškarca i žene, zabrana veštačke kontracepcije i abortusa u svim okolnostima, protiv kvota, za koje kažu da „imaju istinski orvelovski karakter“, protiv antidiskriminacionog zakonodavstva koje ne odgovara kulturi i slobodi izražavanja mišljenja svih, vrednosti su koje usmeravaju aktivnosti ovih ekstremističkih organizacija i pojedinaca.
Njihov program delovanja sadrži i razrađene strategije koje treba da uvećaju uticaj na donosioce odluka, ne samo u okviru država, već i na internacionalnom planu. To uključuje razvoj agresivne agende (postavljanje ekstremnih ciljeva i zahteva), korišćenje „oružja protivnika“ okretanjem protiv njih (proglasiti sebe žrtvom diskriminacije i netolerancije), postavljanje svojih tema i zahteva u okvir „prava“ (i specifična interpretacija međunarodnih standarda ljudskih prava), „ispravljanje“ rečnika (tako da se zamagli značenje koncepata), proglašavanje protivnika (posebno radikalnih feministkinja, homoseksualnih grupa i radikalnih sekularista) za zlonamerne i nasilne zastupnike ljudskih prava, čije stavove treba javno napadati kao neosnovane, izgraditi mreže i saveze (postati član relevantnih međunarodnih organizacija, uticati na izbor članova u najznačanija tela) i poboljšati potencijal za prikupljanje sredstava.
Dakle, navedeni komentari na Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti deo su istog globalnog vrednosnog, religijskog i političkog pokreta, prisutnog u Srbiji od ranije, organizovanog oko istih tema, sa istom argumentacijom i metodologijom delovanja.
Da ovakve inicijative ugrožavaju dostignuta prava žena, potvrđuje i Radna grupa pri Ujedinjenim nacijama o pitanju diskriminacije žena u pravu i praksi, ističući da se moraju preduzeti hitne akcije da se zaustave procesi i aktivnosti koji prete podrivanju, erodiranju i poništavanju teško osvojenih prava žena, predlažući niz mera državama članicama i sistemu Ujedinjenih nacija.
Za sada je dražava Srbija, oličena u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, odolela pritisku u vezi sa nazivom Zakona i upotrebom termina rod i rodni, ali je (svesno) poklekla u dve oblasti – nasilje protiv žena i rađanje, seksualna i reproduktivna prava žena. Naravno, još uvek je neizvesno kakav će Nacrt zakona biti upućen u skupštinsku proceduru i kakvim će amandmanima tamo biti dočekan. Ovo je svakako tek početak mukotrpnih nastojanja da se odbrane stečena prava žena, koja garantuje i Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti, a koji je, paradoksalno, započeo njihovo erodiranje.
—
Autorka: Tanja Ignjatović, programska direktorka Autonomnog ženskog centra (avgust 2018)
Izvor: Peščanik