Jedne hladne februarske večeri, profesorka i istraživačica Niobe Vej predstavila je u Njujorku rezultate svog istraživanja objavljene u knjizi Deep Secrets (Duboke tajne). Ugostila ju je organizacija Partnership with Children, koja na izuzetan način radi sa ugroženom decom u njujorškim školama.
Niobe Vej je profesorka primenjene psihologije na Univezitetu Njujork i jedna od direktorki Centra za istraživanja kulture, razvoja i obrazovanja na ovom univerzitetu. Pre nekoliko godina, počela je da istražuje stavove dečaka tinejdžerskog uzrasta o tome šta za njih znače njihova najbliskijim prijateljstva. Ispostavilo se da je baš ovo pitanje ustvari pitanje života i smrti za američke muškarce.
Pre nego što je Vej započela svoje istraživanje, nikome nije palo na pamet da pita dečake o njihovim najbliskijim prijateljstvima, zbog pretpostavke da o tome već sve znamo. Zapravo, kada govorimo o emotivnom životu dečaka i muškaraca, često mešamo svoja očekivanja sa onim što zapravo osećaju. Pod tim uticajem, vremenom i oni počnu da mešaju.
Jedno ovako iznenađujuće jednostavno pitanje može da otvori Pandorinu kutiju samorefleksije kod muškaraca. Pošto su celog života slušali o “tipičnom” načinu na koji muškarci osećaju, pravi odgovor na pitanje “šta mi znače moji najbliskiji prijatelji” ostao je tajna za sve nas.
Anketa iz 2010. godine pokazala je da jedan od tri muškarca od 45 i više kaže da oseća hroničnu usamljenost. Samo deceniju ranije, jedan od pet je prijavljivao da se ovako oseća. Može se reći da među muškarcima vlada epidemija usamljenosti. Istraživanja pokazuju da je između 1999. i 2000. godine stopa samoubistava među muškarcima starijim od 50 godina porasla gotovo 50 odsto. Njujork Tajms je objavio da je “stopa samoubistava među muškarcima srednjih godina 27.3 odsto na 100.000 osoba, dok je za žene 8.1 odsto na 100.000 osoba”.
U članku pod naslovom “Smrtonosnost usamljenosti”, koju je objavio Nju Repablik, Džudit Šulevic piše:
Emocionalna izolacija rangirana je na skali faktora smrtonosnih rizika rangirana visoko koliko i pušenje. Među fizičkim bolestima koje se javljaju kao posledica usamljenosti nalaze se Alchajmer, gojaznost, dijabetes, visok krvni pritisak, bolesti srca, neurodegenerativne bolesti, čak i rak – tumori koju mogu brže da metastaziraju kod usamljenih ljudi.
Dok sam se spremao da pišem o istraživanju Niobe Vej, naišao sam na tvit filozofa Alana de Botona:
“Epidemija usamljenosti dolazi od pogrešne ideje da je romantična ljubav jedino rešenje za usamljenost.”
To je sva suština. Ono što Niobe Vej rasvetljava u svojoj knjizi je ništa do glavni izvor naše kulturološke epidemije muške usamljenosti. Vođeni kolektivnom pretpostavkom sa su prijateljstva među dečaka uzgredna i da sva liče jedna na druge, uz bespoštedno favorizovanje romantične nad platonskom ljubavlju, guramo dečake način života koji profesorka Vej opisuje kao “autonoman, emotivno stoički i izolovan”. Štaviše, traumatični gubitak povezanosti među dečacima direktno je povezan sa borbama koje kao muškarci vodimo u svim aspektima svog života.
Ovi dečaci slobodno iskazuju ljubav koju osećaju prema najbliskijim prijateljima. Koriste reč “ljubav” i ponosni su na to.
Istraživanje profesorke Vej pokazuje da dečaci u ranoj adolescenciji ostvaruju veoma ispunjujuću emocionalnu povezanost i osećaju ljubav jedni za druge, ali do zrelog uzrasta, ovaj osećaj povezanosti isčezava. To je katastrofalan gubitak — nešto na šta pretpostavljamo da se muškarci navikavaju. Međutim, ne navikavaju se. Milioni muškaraca imaju dubok osećaj gubitka koji ih proganja čak i kada su se u potpunosti ostvarili kroz romantične veze, brakove i porodice.
Za muškarce, glasovi u knjizi profesorke Vej otvaraju vrlo privatna vrata naše prošlosti. Prema rečima samih dečaka, glasovi muškaraca predstavljeni u knjizi podsećaju nas na duboka osećanja muške emocionalne intimnosti sa prizvukom sunčanih predvečerja naše mladosti. kao sunčana predvečerja naše mladosti. Ovakva povezanost je puna ljubavi, a dešava se među dečacima svih klasa, rasa i kultura. Ona nije karakteristika belaca, crnaca, siromašnih i bogatih. To je jedna predivna univerzalija, utkana u sve intervjue koje je obavila profesorka Vej. Ovi dečaci slobodno iskazuju ljubav koju osećaju prema najbliskijim prijateljima. Koriste reč “ljubav” i ponosni su na to.
Pogledajte ovu izjavu petnaestogodišnjeg Džastina:
[Moj najbolji drug i ja] volimo jedan drugog… to je to… postoji to osećanje koje je duboko, toliko duboko da je u tebi, ne možeš da ga objasniš… Pretpostavljam da u životu, ponekad, ljudi mogu zaista, zaista da razumeju jedni druge i da zaista osećaju poverenje, poštovanje i ljubav jedni za druge. To se jednostavno dešava, to je u ljudskoj prirodi.
Vej piše:
U kontekstu kulture koja dečake posmatra kao orijentisane na aktivnosti, emocionalno nepismene i zainteresovane samo za samostalnost, ovi odgovori deluju šokantno. Slika usamljenog kauboja, kulturna ikona muškosti… na Zapadu sugeriše da je ono što dečaci žele više prilika za takmičenje i autonomiju. Ipak, većina među ovim hiljadama dečaka od rane do kasne adolescencije koje smo moj istraživački tim i ja intervjuisali, pokazuje da se među najbliskijim prijateljima česće pojavljuje scenario iz “Ljubavne priče”, a ređe onaj iz “Gospodara muva”. Dečaci izuzetno cene svoja muška prijateljstva i vide ih kao esencijalnu komponentu svog zdravlja, ne zato što su prijatelji zdravi oponenti na takmičenju u muškosti, već zato što sa prijateljima mogu da podele svoje misli i osećanja, svoje najskrivenije tajne.
Međutim, nešto se dešava sa dečacima u periodu kasne adolescencije. Kako dečaci postaju muškarci, tako počinju da pričaju sve manje. Počinju da govore da nemaju vremena za svoja muška prijateljstva, iako nastavljaju da pokazuju jako interesovanje za ova prijateljstva.
Kao odgovor na jednostavno pitanje o njihovom prijateljstvu, dva dečaka govore o slabljenju povezanosti tokom adolescencije. Džastin, maturant, govori o međusobnom udaljavanju:
Kao da najbolji prijatelji postanu bliski prijatelji, bliski prijatelji postanu samo prijatelji, a onda postanu poznanici. Jednostavno… Postoji distanca, koja je možda prirodna, a možda i nije, ne znam. Mogu da vidim da se to dešava.
Još jedan maturant, Majk, kaže:
Kao da moje prijateljstvo sa mojim najboljim drugom bledi… Mislim, još uvek je tu i još uvek radimo stvari zajedno, ali samo povremeno. To je tužno jer on živi samo blok od mene i trudim se da radim manje stvari s njim, a više stvari s ljudima koji su dalje… Osećaj je kao da slušaš muziku koju didžej pušta sve slabije i slabije, sve sporije i sporije, kao da smo na pola puta da potpuno izbledi.
Nakon što je predstavila ova svedočanstva, profesorka Vej je skrenula pažnju na logične razloge opadanja prijateljstava među dečacima:
[Dečaci] postaju manje poverljivi i manje voljni da budu bliski sa svojim muškim vršnjacima i veruju da ih takvo ponašanje i njihova emocionalna uzdržanost štite od toga da ih vršnjaci okarakterišu kao ženskaste, nezrele ili gej. Zbog toga, umesto da se fokusiraju na ono šta su, oni postaju opsednuti onim što nisu – oni nisu ni devojčice ni deca, niti su, u slučaju heteroseksualnih dečaka, gej. Kao odgovor na kulturni kontekst koji povezuje intimnost u muškim prijateljstvima i emocionalnom osetljivošću sa polom (ženski) i seksualnošću (gej), dečaci koji “sazrevaju” u muškarce su autonomniji, skloni emocionalnom stoicizmu i izolaciji. Takođe, u uzrastu između 16 i 19, u mom istraživanju nisu registrovana samo hlađenja prijateljstava, već i je ovo ujedno period u kojem stopa samoubistiva među dečacima u SAD-u dramatično skače i postaje četiri puta veća nego kod devojčica.
U Americi, muškost se doživljava kroz uzak set kulturnih pravila, koja se združeno nazivaju “muška kutija” (eng. Man Box). Jedna od glavnih odlika kutije da u njoj nema mesta ni za žene, ni za bilo šta ženstveno. Pošto Amerikanci doživljavaju emocionalnu povezanost kao žensku odliku, od dečaka se traži da je odbace, da “budu muškarci” i da funkcionišu u strogom režimu emocionalne nezavisnosti, čak izolacije, kako bi dokazali da su “pravi muškarci”. Iza tvrdokorne poruke da se muškarci ponašaju emocionalno rezervisano i stoički krije se brutalna pesnica homofobije, spremna da zgromi svakog dečaka koji pokaže bilo kakvu “pogrešnu” emociju.
Do kasne adolecencije, dečaci se rutinski deklarišu kao “no homo” u kontekstu bilo kakve intimne povezanosti sa prijateljima. U tom grmu leži zec, tj. toksin koji truje sve oko sebe i vodi u samoubilačku epidemiju usamljenosti među muškarcima: “no homo”.
Ovo je još jedan razlog da se grčevito borimo za prava gej popularcije i jednakost na polju sklapanja braka. To je bitka za srca i duše naših mladih sinova. Što pre gej orijentacija bude normalizovana, to pre ćemo se osloboditi jezivog i homofobičnog disciplinovanja dečaka. Dominantno homofobni i anti-ženski pristupi vaspitanju naterali su generacije dečaka da napuste jedni druge u krucijalnom trenutku svog života – na početku sazrevanja.
Poražavajuća je činjenica da iako muškarci gladuju za pravom povezanošću u muškim prijateljstvima, trenirani smo da prihvatimo takav poredak stvari. Naučeni smo da biramo površne veze, pa čak i izolaciju, da mesečarimo kroz život iz straha da nas neće percipirati kao prave muškarce. Zaključavamo impluse za ljubavlju koji se prirodno javljaju. Toliko smo dobro istrenirani da nismo toga čak ni svesni. Tako istrenirani, treniramo druge muškarce (treniraju ih i muškarci i žene), generacije i generacije nežnih dečaka svetlih očiju koje učimo da se ponašaju drugačije od onoga što osećaju.
Kada je profesorka Vej završila svoju prezentaciju, shvatio sam da osećam mučninu. Nešto mi se skupilo u nosu. Kad smo izašli sa predavanja, ja sam plakao za Džordžom, a moja supruga me je grlila dok smo koračali kroz zimski mrak njujorškog metroa.
Ovaj odlomak je preuzet iz knjige Marka Grina “Remaking Manhood”
Sa engelskog prevela: Jovana Georgievski