Kada sam imao sedam godina, imao sam najboljeg druga koji se zvao Džordž. Živeo je odmah iza ćoška. Džordž je bio visok i žgoljav, laktovi su mu uvek štrčali sa strane, kosa mu je uvek bila kao da ga je brižljivo olizala krava. Imao je akvarijum. Imao je društvenu igru koja je svetlela u mraku. Još uvek mogu da se detaljno prisetim njegove kuće, radosti s kojom sam tamo odlazio, svake pukotine u asfaltu na putu do tamo, bašte, jednog panja, niza kuća koji nas je razdvajao. Pamtim i travljak, iz perspektive deteta koje se saginje da razgleda vlati trave i mrave koji mile po njoj, koja se prostire u uredno podšišanu zelenu površinu. Taj mozaik razbio se u paramparčad kada su mi se roditelji razveli, a mene je eksplozija razvoda odbacila u gorku samoizolacija, čestu pratilju razvoda.
Kutije su bile spakovane. Vrata su bila zatvorena, pa zaključana. Prekrio nas je talas teskobe izmeštanja u drugu kuću, druge ruke, druge ivičnjake i pločnike u drugom delu grada. Ništa više neće biti isto. Koliko god se trudio, i dalje ne mogu da se rešim nostalgije za izgubljenom ulicom u predgrađu.
Iako smo živeli samo na sat vremena jedan od drugoga, naši roditelji nisu bili zainteresovani da omoguće da Džordž i ja ostanemo u stalnom kontaktu. Možda je to bilo previše za moju majku. Imala je grozan razvod, novog muža, pokušavala je da ostavi prošlost za sobom. Možda je Džordž za nju bio baš to: previše prošlosti.
Međutim, Džordž i ja smo uspevali da se povremeno vidimo. Jednom ili dvaput godišnje, bilo nam je dozvoljeno da spavamo jedan kod drugog. Džordž je uvek dolazio da prespava za moj rođendan. To je bio jedini poklon koji sam tražio – njegova poseta. Proveli bismo celu noć slažući planinu od stripova i čitajući ih, crtajući superheroje i razmatrajući, stranicu po stranicu, umetnost strip-crtača kao što su Nil Adams, Džek Kirbi, Džim Aparo, Berni Vrajtson, Frenk Frezeta i svi ostali. Voleli smo svaki red i zavijutak slova. Takođe smo uspeli da se vidimo na nekoliko događaja o stripu: sećam se da smo gledali Harihauzenove filmove i pretresli hiljade prašnjavih kutija da pronađemo te stripove.
Jednog dana je i tome došao kraj. Moja majka je jednostavno rekla: “Nema više”. Još uvek mogu to da osetim – kao nož u stomak, uz osećaj intenzivne hladnoće. Jesam pitao zašto? Jednom? Hiljadu puta? Ne sećam se. Moja majka nije baš bila osoba koja je volela da preispituje odluke.
Do danas ne znam šta ju je nateralo da tako odluči, ali pretpostavljam da joj je cela ta situacija bila pomalo neprijatna. Možda je mislila da dvojica dečaka, otprilike jedanaestogodišnjaci, treba da usmere svoju pažnju na nešto produktivnije nego što su stripovi i druženja u pidžamama; da to prijateljstvo treba da bude ostavljeno da samo umre usled nedostatka kiseonika. Takođe, kao da nije više želela da podržava nešto toliko… intenzivno. Iz njene tačke gledišta – neprirodno intenzivno.
Ljubav koju dečaci osećaju, strast koju osećamo za one koje volimo, je prejaka. Odrasle to čini nervoznim. A ne smemo da nerviramo odrasle, zar ne?
Koliko puta smo čuli roditelje kako kažu: “O, steći će nove drugare”, kao da su odnosi među decom plitki i vezani za vreme i mest toliko, da ih možemo odbaciti sa ravnodušnošću sa kojom bacamo staru kutiju za ručak? Kao da je svejedno sa kim delimo školsku klupu, u koje odeljenje idemo, kao da je sve to isto.
Džordž i ja smo se poslušno odrekli svog prijateljstva kao dečaci koji su istrenirani da prihvate promene koje život servira. Prihvatio sam misterioznu logiku svoje majke i okrenuo se drugim odnosima koji su joj više odgovarali.
Žao mi je što je smatram odgovornom za sve. Voleo bih da mogu da prosipam po internetu latice nežnih uspomena na nju, ali nemam ih. Njeni izbori bili su previše disfunkcionalni, previše emocionalno iscrpljujući, prestrogi, doneti iz prevelike obamrlosti, a najviše od svega, bolno predvidljivi.
Kada sam imao tridesetak godina, ponovo sam sreo Džordža. Radio je za lokalne novine i živeo u Hjustonu. Otišao sam da ga obiđem. Na moje iznenađenje, srećno je rasprostao veliku kolekciju stripova (ja sam svoju prodao kada sam imao 16 ili tako nešto) i dao mi polovinu. To je bio čin ogromne velikodušnosti i siguran sam da sam mu se previše zahvaljivao.
Ponovo sam ga sreo u četrdesetim. Bio je oženjen, preselio se u Kaliforniju i živeo je u južnom delu Los Anđelesa. Dok sam bio na poslovnom putovanju, prespavao sam kod njega. Upali smo u svoj stari običaj čitanja stripova i crtanja dok je njegova žena ponavljala iznova i iznova kako je divno što sam došao. Sledećeg dana sam se spakovao i otišao u Njujork sa blagim osećajem nelagode zbog razdvajanja, ali srećan.
Godinu i po dana kasnije, napakovao sam u kutiju gomilu novih grafičkih romana i poslao ih Džordžu sa porukom da su ovo moji novi omiljeni romani. Nemam pojma šta me je navelo na takav gest.
Otprilike šest meseci kasnije, njegova žena me je nazvala. Kroz kuknjavu i plakanje, rekla mi je da je Džordž preminuo pre nekoliko sati.
Do dana današnjeg sam u šoku zbog toga. Zašto se nismo više zbližili, bila mi je prva misao. Druga je bila da pozovem njegovu ženu u posetu. Baš podržavajuće od mene. Bio sam srećan što mogu da budem “Džordžov prijatelj” koji će joj se naći. Ne znam šta mu se desilo, ne znam ni šta ga je ubilo — samo znam da je bio bolestan. Nisam uspeo da nađem broj telefona Džordžove žene. Da li me je zvala na fiksni? Ne sećam se. Možda sam je zvao jednom posle toga. Sve se to gubi u izmaglici preboljevanja. Samo idi dalje. Samo idi dalje.
Sećam se da sam pričao sa njegovom majkom. (Da li je ona mene zvala?) Kad pročešljam svoju listu kontakata, ne nalazim na njoj Džordžovo ime. Nemam adresu u Los Anđelesu. Nemam mejl. Nemam ništa.
Kako je to moguće? Kako je moguće da sam propustio priliku da održim ovo prijateljstvo? Trebalo je da se potrudim. Trebalo je da pokušam. Zašto nisam? Da li zašto jer sam negde, nekako bio ubeđen da su prijateljstva među dečacima previše bolna?
Zar roditelji ne shvataju? Zar ne znaju da volimo jedni druge? Zar ne znaju da dečija srca mogu da se slome i da nikada nećemo uspeti nekog tako da volimo?
Kao što dečaci to rade, samo sam otišao dalje. Sležem ramenima i potiskujemo paniku zbog raskida i gubitaka. Dozvoljavamo sebi da obamremo. Sve potiskujemo. Dozvoljavamo sebi da prihvatimo život kao vežbu površnosti. Ljubav koju dečaci osećaju, ta strast koju osećaju za one koje vole, previše je bolna. To nervira odrasle. A ne smemo da nerviramo odrasle, zar ne?
Gubitak prijateljstva sa Džordžom je obrazac kojeg sam u životu postao svestan tek sada, decenijama kasnije. Propustio sam toliko prijateljstava.
Hajde da pogledamo celu sliku. Dečaci osećaju veliku ljubav za svoje najbolje drugove → Dodajmo homofobiju, mušku kutiju, itd. → Dečaci se udaljavaju od najboljih drugova → Dečaci i muškarci postaju izolovani → Muškarci završavaju zarobljeni u epidemiju usamljenosti→ Muškarci umiru.
Sada imamo jasan i direktan uvid u klupko homofobije, muške kutije, tuge, izolovanosti i rane smrtnosti među heteroseksualnim muškarcima. Zvuči pomalo dramatično? Evo važnog podatka koji treba da zna svaki muškarac: šestogodišnja studija u kojoj je učestvovalo 736 muškaraca srednjih godina pokazala je da blizak odnos sa jednom osobom (uglavnom suprugom) NE SMANJUJE rizik od srčanog udara i fatalnih bolesti srca, kao što to radi jaka socijalna podrška.
Još uvek mogu da se setim kako sam ulazio u Džordžovu sobu kada sam imao deset godina sa primerkom “Novih bogova” Džeka Kirbija. Izdanje se zvalo “Smrtna želja užasnog zabavljača”. Njegova sreća što može da podeli to sa mnom, knjige u njegovim rukama, i sada su mi pred očima kao da je to bilo juče. Rođenje mog sina. Moja draga žena kako plače. Takve stvari. Kada se setim tog vremena sa Džordžom, osećam titraj primarne emocije kako svetluca u meni. Nešto snažno i sirovo. Nešto sa čim mi je strašno potrebno da se povežem.
Niobe Vej iznela je jasnu istinu o dečacima i muškarcima. Možemo da slegnemo ramenima, ali ignorisanje ove istine ima strašnu cenu. Gubitak prijateljstva sa Džordžom je obrazac kojeg sam u životu postao svestan tek sada, decenijama kasnije. Propustio sam toliko prijateljstava. Mesečario sam pored muškaraca dok sam išao od žene do žene, tražeći sve što sam izgubio. Tragao sam u romantičnom, u seksualnom. Radeći tako, izgubio sam tolike prilike da živim ispunjeniji život.
Naši ženski i muški partneri ne služe da zamene toplu platonsku ljubav za duhovite, velikodušne, empatične muškarce. Partneri su tu da slave ovu ljubav sa nama, da slave naša strastvena platonska prijateljstva. To je simfonija ljubavi, u kojoj se sreća zbog platonskih ljubavi uvećava kroz odnose sa našim seksualnim parnerima i obrnuto.
Dečacima možemo pomoći da žive drugačije, ispunjenije živote tako što ćemo sa njima razgovarati. Roditeljstvo u cilju učenja naše dece kako da uspostavljaju veze je stvar svakodnevnog razgovora sa decom. Možemo odabrati povezanost, pomaganje deci da uvide mogućnosti za komunikaciju i izražavanje. To je stvar pomaganja našoj deci da razviju sopstvene glasove kojima će moći da se izraze umesto da koriste uvrežene scenarije koji se zasnivaju na tradicionalnim rodnim ulogama.
Od svog rođendana, obavio sam nekoliko telefonskih poziva. Zvao sam svog druga Majkla da mu kažem da ga volim. Rekao sam mu da ga cenim kao najbliskijeg prijatelja i da može da me pozove kad god mu treba društvo za zabavu ili tugovanje. Ispričao sam svoju priču više puta drugim prijateljima, kao što je sada priča, kao što pokušavam da živim život probuđeniji.
Rad Niobe Vej pomogao mi je pronađem delić slagalice za koji nisam ni znao da nedostaje. Pomogao mi je da shvatim da je ljubav koju sam osećao prema Džordžu, ali i drugima, kao što su Troj, Džek, Dejvid, Brus i Kajl, ispravna, dobra i moćna. To je ljubav koja može da pomera planine. Nisam ranije shvatao kakvi su to odnosi, ali sada shvatam. Slabljenje tih prijateljstava me nije ubilo, ne sasvim. Sada sam se vratio u igru i volim svoje prijatelje. Snažno.
Tako, drugari, da znate. Sve vas volim.
—
Ovaj odlomak je preuzet iz knjige Marka Grina “Remaking Manhood”
Sa engelskog prevela: Jovana Georgievski