Novinar Patrik MekGijan razgovarao je sa britanskim piscem Nikom Hornbijem o romanu “Kako biti dobar” i problematizaciji rodnih uloga
Tokom života, muškarci prolaze kroz intenzivne veze, prestrašeni zbog odgovornosti uz teškoće da artikulšu osećanja; ili biste makar tako pomislili kada se upoznate sa junacima Horbijevih romana. Žene čine da muškarci u svemu tome deluju još gore. Horbijev roman “Kako biti dobar” preispituje ovaj stereotip: do tačke preispitivanja Hornbija su dovele njegove prve tri knjige “Stadionska groznica”, “High Fidelity” i “Sve o dečaku”.
Horbni piše u malom stanu u svom voljenom delu Londona – Hajberiju. Stan ima kuhinju, kupatilo i dnevnu sobu, u kojoj ponosno stoje korice njegovih knjige u ramovima. Čini se da ovde provodi puno vremena. Hornbi je razveden i živi sa sedmogodišnjim sinom. Hornbi je prijateljski nastrojen, samouveren, pali jednu cigaretu za drugom. Izgleda umorno, a činjenica da je ćelav doprinosi njegovom nemarnom izgledu. Deluje starije nego što jeste.
Horbi (1957) diplomirao je englesku književnost na Kembridžu sa prelaznom ocenom. Od tada je radio kao nastavnik i novinar pre nego što je 1992. godine objavio “Stadionsku groznicu”. Ovo je iskren i topao omaž njegovom omiljenom fudbalskom klubu Arsenal, koji toliko voli da je ta ljubav uzela svoj danak u Horbijevim emotivnim vezama. Sledeća dva romana, “High Fidelity” i “Sve o dečaku” istražuju slične teme: kako se muškarci muče da pomire u sebi savremena očekivanja o osetljivosti i zrelosti. To su duhovite i dirljive knjige, a muškarci u njima deluju realistično.
Iznenađjuće je da autor, kojeg toliko interesuje tema maskuliniteta, nikada nije napisao ništa o očinstvu. Svi njegovi glavni likovi su, kako sam kaže, “muškarci bez dece i inicijative”, koji nemaju jaku povezanost sa ocem. “Sve o dečaku” se bavi pitanjem očinstva na metaforičan način, ali se Hornbi ovom temom nikada nije direktno bavio.
Poster za film “Sve o dečaku” (2002)
Jedan od razloga za to je što je Horbijev sin Deni autističan. “Trebaće mi mnogo vremena da profiltriram svoje iskustvo kao oca pre nego što budem mogao o tome da pišem. Kada si otac deteta sa smetnjama u razvoju, imaš puno toga da kažeš, ali želiš to da uradiš na način da drugi ljudi mogu da te razumeju.”
Horbijev otac je napustio porodicu zbog druge žene kada je Hornbi bio mali. Odselio se u drugu zemlju i tamo proveo deset godina. Hornbi kaže da nikada nije mnogo razmišljao o tome kako je otac uticao na njegovo pisanje, ali kaže: “Imao sam odsutnog oca. Očevi za sada ne igraju bitne uloge u mojim knjigama; možda zato što kod mene postoji velika praznina tu gde treba da bude otac”. Smeši se nervozno i menja temu: pričamo o tome kako su mediji počeli da obraćaju puno pažnje na temu koja je nekada interesovala samo pisce.
Hornbi kaže da se umorio od gledanja kako muškarce u medijima predstavljaju kao morone i želi da “vrati stvari u balans”: “Pre 25 godina ne bih mogao da napišem prve dve knjige. Za muškarce koji pišu o tome kako se osećaju nije postojala tolerancija.”
Dodaje da je razvoj feminizma i promene koje je doneo na radnom mestu jesu uticale na muškarce: “Ne poznajem nijednog muškarca koji ne ume da kuva ili da promeni pelenu”. Na pitanje šta misli o tome što žene i dalje zarađuju dvadeset odsto manje nego mušakrci (razgovor je vođen 2001. godine, prim. prev), Hornbi kaže da se njegovi romani bave samo porodičnim životom, a svet je pun tema. “Očigledno je da u društvu još uvek vlada seksizam”, ocenjuje Hornbi, “Teško je govoriti o muškacima dok pišete o rodu i gledate na feminizam sa simpatijama”.
U Hornbijevim knjigama nema tog balansa, jer je koncentrisan na muškarce. Život je zbunjujuć za sve, muškarce i žene. Horbni se slaže: “Slabe strane “Stadionske groznice” i “High Fidelity” su što žene nisu kompletni likovi. Čitav proces pisanja knjige i čitanja pisama koje su mi žene poslale o njima naveli su me da o svemu razmislim još mnogo puta. Onda sam odlučio da pišem o muško-ženskim stvarima”.
Evo šta Hornbi kaže o rodu: “Postoje dva ekstrema — engleski huligani i skinhedski i žene koje su submisivne prema svojim muževima. Onda, tu je sredina, gde su mnogi od nas. A tu su i ljudi određenih generacija, koji se ne osećaju značajno različitim od svojih partnera.”
Na pitanje nije li simplifikacija reći da smo svi isti, kaže da “razlike dolaze od naših očekivanja koja formiramo dok odrastamo kao muškarci ili žene”. Takođe smatra da je muškarcima teško da se izraze. “Radije ne komuniciram, a ima žena koje vole da razgovaraju”.
Ovo je važan zaokret u Hornbijevim romanima, koji se vidi u “Sve o dečaku”. Osim što se dotiče teme očinstva, ova knjiga ima junakinju koja u dubokoj depresiji pokušava da se ubije. Ovo nije pozitivan prikaz žene, ali je svakako kompleksniji nego u njegovim prethodnim knjigama.
Njegov novi roman “Kako biti dobar”, je prvi roman u kojem je junakinja žena. Hornbi kaže: “To je knjiga o ženi koju izluđuje spiritualni preobrat njenog muža”. Ovo je rizičan korak za autora kojeg javnost povezuje sa štivom o muškarcima i fudbalu.
Hornbi kaže da mu nije bilo posebno teško da napiše “Kako biti dobar”: “Nisam sedeo i razmišljao “O Bože, šta bi jedna žena rekla u toj situaciji!”. Takođe, dao je knjigu svojim prijateljicama da je pročitaju, i one nisu u njoj pronašle ništa što je zvučalo neprirodno.
Ipak, Hornbi je najpoznatiji po svojim muškim likovima. To su autentični likovi sa kojima se čitateljke i čitaoci lako povezuju. Hornbi kaže da, ako bude uspeo da izgradi takve ženske likove u svojim budućim romanima, to će biti veliki uspeh. Zaključuje: “Ako želim da napredujem kao pisac, moram prestati da brinem o rodu, a ljude da tretiram kao ljude, tj. da se bavim književnim junacima i junakinjama kao takvima.