Ovo je već drugi poduhvat dr Marine Hughson u poslednjih nekoliko godina, u kome se ona znalački hvata u koštac sa aktuelnom, značajnom i nedovoljno istraženom temom u društvenim naukama, maskulinitetom i to kritičkim odnosom prema ovom fenomenu sa stanovišta feminističke teorije i prakse. Ovakvo znanje je, prema autorkinim rečima, još uvek izvan dominantnog diskursa u društvenim naukama u Srbiji, stalno podložno nerazumevanju, iskrivljavanju, podcenjivanju i trivijalizaciji. Stoga je značaj ovog istraživanja još veći, jer nas neumitno upućuje na staze dugotrajnog i mukotrpnog puta prevazulaženja marginalizacije ove teme, i u teorijskom i u metodološkom pristupu.
Pred nama je sveobuhvatna preliminarna studija ili bolje reći izveštaj nastao na osnovu obimnog istraživanja o muškarcima u Srbiji, koji se pojavljuje u momentu kada se društvo nalazi pred sve većim izazovima transformacije rodnog režima i evropeizacije vrednosnog sistema u kontekstu integracije u širu Evropsku zajednicu. Prezentovani podaci pedstavljaju značajan kvantitativni i kvalitativni iskorak u sagledavanju položaja i perspektive muškaraca u Srbiji, njihovih stavova, prakse i očekivanja i u tom smislu su dragocen empirijski materijal koji treba svakako koristiti u kreiranju rodnih politika u Srbiji, naročito onih vezanih za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja, u oblasti zdravstva, obrazovanja i ekonomskog razvoja.
Jean od važnih kvaliteta ovog teksta je što se u tumačenjima oslanja na postojeći sistem znanja, kako internacionalno, tako i kontekstualno, sa ciljem da ga unapredi, razvije i unese novija saznanja. Autorka s pravom primećuje da je u statističkim analizama i istraživačkoj praksi na snazi stanoviti paradoks ili dve vrste pristrasnosti, koje nije lako ukloniti. S jedne strane to je androcentrični pogled na svet, a s druge strane, « nevidljivost » muškaraca. Suština pardoksa je u tome što androcentrična inercija može činiti i same muškarce nevidljivima. Stoga je vrlo korisno što autorka u zaključku navodi niz načina kako te negativnosti mogu biti prevaziđene ili bar donekle ublažene.
Sledeći značajan doprinos je prisustvo kvalitativne metodologije u istraživanju maskuliniteta, odnosno uzimanje u obzir glasova muškaraca, prikupljenih kroz intervjue i fokus grupe, pre svega kao ilustracija mnoštva različitih ideoloških i ličnih pozicija, dikursa i stavova. Specifičan izbor intervjuisanih osoba i fokus grupa je baziran na ideji da je potrebno mapirati one prakse i diskurse koji se nalaze na “najnaprednijoj poziciji” kad je reč o rodnoj ravnopravnosti.
Kvalitativno istraživanje je doprinelo utvrdjivanju u kojoj meri i na koji način funkcionišu različite emancipatorske prakse i mapiranju vladajućih diskursa o rodnoj ne/ravnopravnosti. Ostvaren je autorkin primarni cilj, a to je ne samo ulazak u dublje slojeve individualnog razumevanja rodnog identiteta muškaraca, već, pre svega, pokušaj razumevanja društvene uslovljenosti formiranja rodnih, generacijskih, i profesionanih identiteta i njihove povezanosti, kao i utvrdjivanje potencijala za društvenu promenu, u pravcu veće egalitarnosti, ali i oslobadjanja od konzervativnih društvenih konstrukata rodnosti.
Kroz sofisticiranu interpretaciju velikog broja podataka Marina Hughson je u celosti pokazala da su “ostrva” transformacije rodnog identiteta muškaraca ne samo jako sužena, već da je dramatično nizak nivo razumevanja i autorefleksije mladih muškaraca o sopstvenom rodnom identitetu. Precizan i činjenicama potkrepljen zaključak autorke je da generalno među muškarcima vlada neobičan hibrid stavova koji pokazuju da se prihvata neminovnost promene u pravcu rodne ravnopravnosti, ali da se, s druge strane, traži neka vrsta posebnog ustupka, za gubitak onoga što je “patrijarhalna dividenda”. Dr Hughson dalje konstatuje da u Srbiji u kontekstu veoma visoke zaoštrenosti odnosa izmedju muškaraca i žena, koja izmedju ostalog rezultira i u visokom nasilju protiv žena, kao i u visokom pritisku za radjanje, afirmacija očinstva ne vodi nužno ka boljim partnerskim i porodičnim odnosima, već postoji opasnost da bude kompenzacija za nepovoljan položaj muškaraca u javnoj sferi, te da vodi instrumentalizaciji i žena i dece. Sve to dovodi autorku do ključnog pitanja koje podstiče sve nas na dalje razmišljanje. Ako ne bi postojale profesionalne ili neke druge “nagrade” koje bi kompenzovale gubitak “patrijarhalnih privilegija”, da li bi uopšte bilo “feminista”, ili onih koji se zalažu za rodnu ravnopravnost, a da to čine iz principa i bez nagrade?
U celini uzev, rezultati istraživanja su potvrdili da nema jednostavnog unilinearnog pomeranja u pravcu sve veće rodne ravnopravnosti. To je posledica već realno visokog dostignutog stepena ravnopravnosti u nekim oblastima društvenog života i visokog otpora daljoj promeni, koja odražava strah, nelagodnost, frustriranost muškaraca, koja se najbolje opisuje terminom “kriza maskuliniteta”. Po mišljenju autorke neophodno je adekvatno urodnjavanje obrazovnih institucija i obrazovnih sadržaja na svim nivoima, ali i podsticanje neformalnog obrazovanja za različite grupe i kategorije muškaraca.
Još jedan poseban kvalitet ovog istraživanja je u tome što omogućuje mapiranje raznih tematskih polja koja bi bila važna u fomiranju znanja o muškarcima u Srbiji. Ideje koje su izložene u zaključnim delovima teksta su plodno tle, ne samo za dodatna teorijska promišljanja u vezi sa proučavanjem maskuliniteta, već imaju i jasne implikacije za dalja empirijska istraživanja. Studija će sigurno poslužiti kao nezaobilazna refercnca za buduće istraživače, kao i za sve koji budu želeli da se bolje upoznaju i da razumeju ovo relativno novo i veoma zanimljivo područje istraživanja u društvenim naukama.
Na osnovu svih navedenih razloga, svesrdno predlažem da studija dr Marine Hughson bude objavljena kao nadasve vredan doprinos kako u proizvodnji naučnog znanja, tako i u kreiranju javnih i rodnih politika u Srbiji.
